Otkazi odnose živote

Ipak, dodaju da se neke stvari mogu preduprediti većim angažovanjem sindikata, psiholoških i socijalnih institucija, ali i države. Od početka ove godine nekoliko radnika je izvršilo samoubistvo pošto su im nadređeni saopštili da će ostati bez posla ili im je zaprećeno otkazom.

Pre nekoliko dana, jedan mesar je prerezao sebi vrat uz pomoć dva noža, naočigled brojnih mušterija i kolega, posle svađe s nadređenom, koja mu je zapretila otkazom jer je zakasnio na posao tri minuta.

Dragica Simić, radnica FAD-a u Gornjem Milanovcu, 10. aprila se obesila o radijatorske cevi u garderobi fabrike, pošto joj je, posle 28 godina rada, uručen otkaz. Uz oproštajno pismo, ostavila je i pohvalnicu koju je dobila kao najbolja metalostrugarka u fabrici.

Nekoliko meseci posle toga, Milivoje Nikolić, radnik smederevskog US Stila, umro je na ulazu u fabriku u kojoj je radio 33 godine. Uz avgustovsku platu, dobio je obaveštenje da mora da napusti firmu, a preminuo je od srčanog udara.

Zvezdan Todorović, radnik Luke Beograd, ubio se pošto je saznao da je na listi onih koji treba da dobiju otkaz. Automobilom se zaleteo u Dunav. Psiholog Žarko Trebješanin kaže za Blic da su samoubistva radnika najtamnija strana tranzicije, o kojoj se malo govori. "To je najveća cena tranzicije, koja se plaća ljudskim životima.

Najugroženiji su ljudi od 35 do 55 godina, koji nisu za penziju, a teško ih prihvataju nove firme. Ima dosta ljudi koji se ne snalaze s novim tehnologijama i novim zahtevima.

Jedan veliki broj ljudi osiromaši, a jedan ostaje i bez posla. Dešavalo se da u velikim privrednim sistemima oba supružnika ostanu bez posla. To je simbol surovog kapitalizma, da neko zbog tri minuta kašnjenja na posao izgubi život", kaže Trebješanin.

Psihologinja Višnja Helajzen, savetnica direktora Nacionalne službe za zapošljavanje, smatra da su gubitak posla ili pretnja otkazom neki od najvećih stresova savremenog čoveka.

"Nesumnjivo je da otkaz ili pretnja gubitkom posla, posebno u tranziciji, može biti okidač kod osoba koje su već dugo pod stresom ili imaju nekih unutrašnjih problema", kaže ona. "Na osnovu nekoliko slučajeva ne možemo generalizovati tu pojavu i tvrditi da je došlo do povećanja samoubistava među zaposlenima", dodaje Višnja Helajzen.

Višnja Helajzen objašnjava da zbog otkaza ili pretnje radnik gubi samopouzdanje, zabrinut je za svoju i budućnost porodice. Ta osećanja su posebno naglašena u vremenu previranja, i to kod ljudi koji se teže prilagođavaju promenama.

Trebješanin kaže da bi u sprečavanju samoubistava radnika sindikati mogli da urade više i pripreme socijalni program, ali da tu ima dosta posla za psihologe i socijalne radnike.

"Svi oni moraju da pripreme ljude na to šta ih čeka. Na primer, saopštavanje nekom da je izgubio posao mora biti veoma oprezno izrečeno. Ne može čoveku samo da se uruči otkaz ili da vidi da je na spisku za otpuštanje. Naši ljudi su u socijalizmu bili naviknuti na drugačiji sistem. Imali su bedne plate, ali sigurnost radnog mesta", kaže Trebješanin.

Višnja Helajzen smatra da je najvažnije shvatiti da nije sve tako crno i da uvek postoji rešenje problema. U nalaženju izlaska iz te situacije onima koji su dobili otkaz treba da pomognu njihovi najbliži, porodica i prijatelji, a ako ni tada nema napretka, treba da potraže stručnu pomoć.