Hteo da kupi 7.000 ovaca,ali nemamo

Kada se Jaseru Havariju, Sirijcu kome je Srbija već tri decenije druga domovina, obratio prijatelj iz Libije za pomoć u realizaciji kupovine i izvoza 7.000 ovaca iz naše zemlje, on nije mogao da zamisli da se upustio u – nemoguću misiju.

Havari se obratio poznanicima, zvali su i obilazili sela, zadruge, išli po stočnim sajmovima, razgovarali sa dobavljačima, obraćali se nadležnima.

Posle višenedeljne potrage shvatio je da je posao uzaludan: u Srbiji ne može da se kupi ni 2.000 ovaca i jagnjadi, a kamoli 7.000.

"Srbija ima prirodno bogatstvo i zato ne mogu da razumem da ovde nema ovaca. Obilazili smo seoska domaćinstva u celoj zemlji, gledali su nas u čudu kada su čuli da želimo da sklopimo posao i upućivali da idemo u Crnu Goru i BiH da tamo kupimo stoku", objašnjava za „Politiku” Havari, lekar – pedijatar koji radi u beogradskom Domu zdravlja u Žarkovu.

Posao koji je planirao Havarijev prijatelj mogao bi da se razgrana i da se organizuje na višegodišnjem nivou, jer potreba za ovčetinom u islamskim zemljama je velika, ali kod nas nema ko da ga realizuje.

"Ovde svi kukaju da loše žive, planira se smanjenje plata, a odbacuje se posao koji može svima da donese korist. Ne postoje zakonske prepreke za izvoz stoke, potrebno je da se životinje skupe u karantin i zatim da o njima brinu veterinari do trenutka kada bi bile prvo kamionom do Bara, a zatim brodom prebačene u Libiju, Ali, u Srbiji ne postoji ovčarski fond za to", kaže Havari.

Njegovu priču, nažalost, potvrđuju domaći stručnjaci: u našoj zemlji nema dovoljno ovaca ni za naše potrebe, a kamoli za izvoz.

Ovčarski fond u Srbiji u poslednjih šest decenija smanjen je više od tri puta, reprodukcioni ovčarski centri gotovo da ne postoje, a više od 90 odsto grla nalazi se u posedu malih odgajivača, koji ih čuvaju za svoje potrebe.

Veliki kombinati u kojima je bilo i po desetak hiljada ovaca su propali, privatne firme koje su ih kupile nisu uspele da nastave njihov posao, a danas nema ko ni da obilazi sela i zadruge da kupuje grla od seljaka.

"U periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, u doba industrijalizacije, broj ovaca je smanjen za više od dva miliona, a razlog za to bio je masovna migracija seoskog stanovništva u gradove, što je uslovilo deagrarizaciju i smanjenje broja ovaca", objašnjava za „Politiku” Dragana Ružić- Muslić, doktor biotehničkih nauka i viši naučni saradnik Instituta za stočarstvo.

"Više od 90 odsto ovčarskog fonda Srbije sada je skoncentrisan kod malih odgajivača, čija stada imaju između 10 do 30 grla. I to je", navodi dr Dragana Ružić-Muslić, veliki problem, jer oni ne mogu da obezbede takozvani četiri Ka – kvantitet, kvalitet, kontinuitet i konkurentnost da bi se probili na značajnija evropska tržišta.

Reprodukcioni ovčarski centri danas gotovo da ne postoje u našoj zemlji koja je nekada bila poznata po farmama sa kapacitetom od po nekoliko hiljada ovaca na Vlasini, u Pirotu, ili na Sjeničko-pešterskoj visoravni.

"Čak 75 odsto Srbije čine brdsko-planinska područja, što je idealno za razvoj ovčarstva. Prednost ruralnih područja je što tu mogu da se gaje autohtone populacije kao što su pirotska, svrljiška, sjenička, krvovirska, i da se, zbog očuvanog prirodnog ambijenta organizuje proizvodnja slična organskoj. Ali problem je što su u tim područjima danas gotovo isključivo staračka domaćinstva i nema ko da se ozbiljnije bavi ovom proizvodnjom", objašnjavaju sagovornici Politike.

Stočarski fond koji se u poslednje dve decenije smanjuje za jedan i po do dva odsto na godišnjem nivou, sada je na crvenoj liniji i preti mu opasnost od nestanka, kaže za naš list Milan Prostran, agroekonomski analitičar.

"Zvuči neverovatno da danas imamo više stada ovaca u Vojvodini nego u pirotskom kraju, na Pešterskoj visoravni", objašnjava Prostran.

Ovca nije važna samo zbog mesa i mleka, ističe naš sagovornik, već i zbog vune koja se kod nas danas baca, što je velika šteta.

"Znam da su u Sjenici pre dve godine sklapali poslove za izvoz stoke u Tursku, Iran i druge zemlje. Ali danas u Srbiji nema dovoljno ovčijeg mesa i jagnjetine, jer nema ko da gaji ovce. Sve što imamo mi pojedemo, i zbog toga je i cena ovih proizvoda izuzetno visoka", kaže Prostran.

Da bi se organizovao posao oko izvoza više hiljada grla, mora se prvo uložiti u njega, a zatim naći mesto za prihvat ovaca. Najrealnije je, mišljenja je naš sagovornik, da to bude Pešterska visoravan, gde postoji mogućnost da se preko zadruga prikupljaju ovce.

Ali da bi se ovakav posao realizovao treba prvo ulagati u ovčarski fond i odgajiti ovce. A to se ne može učiniti preko noći. Država je počela ove godine da daje subvencije za ovčarstvo, međutim očigledno da treba još mnogo toga da se oživi ova proizvodnja.