Radićemo sve dok budemo mogli

Američki i evropski stručnjaci najavljuju dramatičan scenario koji sigurno neće zaobići ni Srbiju - starosna granica za odlazak u penziju pomeriće se na 70 ili 75 godina i faktički ćemo raditi dok god budemo za to fizički sposobni.

Da su penzijski sistemi većine zemalja ozbiljno ugroženi zna se odavno. Niko, međutim, nije mogao ni da pretpostavi da ih je kriza u tolikoj meri ruinirala da čak i Frederik Rajnfelt, premijer Švedske, koja je oduvek bila simbol zemlje blagostanja, zvanično predloži da se granica za odlazak u penziju „iscrta" na 75 godina života. Na nivou EU razmišlja se o malo razumnijih 70 godina, a ništa bolje nije ni „preko bare", jer je poslednje istraživanje pokazalo da četvrtina Amerikanaca očekuje da će se penzionisati sa 70 ili više godina, dok 14 odsto smatra da se nikada neće penzionisati i da će raditi do kraja života.

Dobri poznavaoci srpskog penzijskog sistema naglašavaju da on u sadašnjem obliku, kada ga država dotira sa polovinom potrebnog novca, sigurno ne može da opstane. A reforma koja će morati da usledi značiće faktički drastično pooštravanje uslova za odlazak u penziju, pa će i Srbi, hteli - ne hteli, morati praktično da rade do kraja života, tačnije dokle god su zdravstveno sposobni.

Mnogobrojni zagovornici dužeg radnog veka u Evropi svoje stavove obrazlažu činjenicom da stanovništvo Starog kontinenta naglo stari, dok istovremeno rastu troškovi za zdravstvenu zaštitu i penzije.

Švedski premijer Rajnfelt se pozvao i na istraživanja sprovedena u Nemačkoj, koja su pokazala da uvećanje prosečnog životnog veka Evropljana dozvoljava da se penzioni prag pomeri do 72. godine. On je naglasio i da bi to pomeranje povećalo šanse da se zaposle ljudi stari između 50 i 60 godina.

S druge strane, i Evropska komisija preporučila je kasniji odlazak u penziju u svim zemljama EU. Između toga da im penzije budu manje ili da uplaćuju veće penzijske doprinose, Evropljani su izabrali da duže i više rade. U mnogim zemljama EU u toku su reforme penzijskog sistema, a u Francuskoj i Italiji zbog toga su organizovani i masovni protesti.

Tek što su se Nemci pomirili s tim da će od 2029. godine u penziju odlaziti sa 67 godina života, sada im se priprema scenario da na radnom mestu ostaju i godinu-dve duže.

Kontinentalne reforme, sasvim je sigurno, ništa dobro neće doneti ni radnicima u Srbiji.

Državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike Radina Todović navodi da se reforma penzijskog sistema u Srbiji odvija u kontinuitetu od 2000. godine i da je neminovno da se i kod nas poveća starosna granica za odlazak u penziju. Ona podseća da sada muškarci u Srbiji idu u penziju sa 65, a žene sa 60 godina starosti i najmanje 15 godina radnog staža. "Niko ne podiže odjedanput tu granicu već se to čini postepeno. Tako će se raditi i u Srbiji. Proces reforme će biti nastavljen i u narednom periodu, pa će se starosna granica podizati polako, kao i u ostalim evropskim zemljama. Taj zadatak sačekaće novu vladu", procenjuje Todovićeva, i dodaje da u Srbiji muškarci žive u proseku 72, a žene 75 godina.

Prema njenom mišljenju, pošto se starosni vek produžava, mora da se produži i radni vek.

"Prvenstveno je loša demografska struktura naterala mnoge zemlje na taj korak. Doprinela je tome i ekonomska kriza. Mi nemamo toliko radno aktivnog stanovništva da bismo penzije isplaćivali iz tekućih prihoda. Čak i da zaposlimo celokupno radno aktivno stanovništvo Srbije, ne bismo mogli iz doprinosa da isplaćujemo penzije, već bi uvek moralo da bude dotacija iz budžeta", tvrdi ona.

Dodatni problem, iz ugla ekonomiste Zorana Popova, jeste to što u Srbiji ima sve više starih, a sve manje mladih.

"Starosna granica za odlazak u penziju mora da se podiže kako bismo povećali broj ljudi koji rade i smanjili udeo penzionera u strukturi stanovništva. Bez dileme, to je jedna od stvari koje se moraju uraditi da bi finansiranje postojećeg sistema bilo održivo. Čak i tada će biti neophodne dotacije iz budžeta, ali u manjoj meri", procenjuje Popov.

On tvrdi da ovakve reforme, naročito u Srbiji, moraju da se sprovedu u dužem vremenskom periodu (od 20 do 30 godina) ili će u suprotnom penzioneri biti bukvalno gladni. "Situacija je daleko alarmantnija ovde nego u drugim zemljama jer je naša privreda urušena. Zatvorili smo naše banke, prodali preduzeća budzašto, ugasili industriju", poručuje Popov.

Zavisi i od posla

Bivša ministarka za socijalna pitanja Gordana Matković kaže da mi ne možemo u potpunosti da se poredimo sa zemljama kao što su Švedska i Amerika, već moramo da povedemo računa koliki je u Srbiji životni vek, odnosno koliko dugo penzioneri primaju penziju.

Ona kaže da se "zato moraju tražiti balansi između toga koliko se dugo uplaćuje penzija i koliko se dugo penzija prima. Struktura poslova koji dominiraju u jednoj zemlji takođe je vrlo važna da bi se odredila starosna granica. U državama u kojima dominiraju poslovi koji iziskuju fizički napor sigurno je ta granica niža nego tamo gde dominira automatizacija".

"Generacije koje sada ulaze na tržište rada živeće duže nego što se živi danas i sigurno će morati i da rade duže. Ceo taj proces ići će polako kako ne bi izazvao velike potrese. Ljudima sva ovakva racionalna objašnjenja nisu dovoljna. Oni vide da im je odlazak u penziju blizu, a onda se razočaraju jer moraju još da rade", navodi bivša ministarka.