Ne treba bežati od tendera

Podsetiću da je njegova osnovna ideja da se ide na tendere i aukcije, dok se može i dok to daje rezultate, a onda na red dolazi stečaj firmi. Još dok se pripremao ovaj zakon, a ja sam bio u toj radnoj grupi, opšte raspoloženje je bilo protiv direktnih pregovora Vlade sa potencijalnim kupcima.

Smatralo se da je to najbrži put u korupciju u bilo kom smislu - da se od pregovarača uzmu neke pare, obezbede sebi politički poeni ili se iskoristi, na drugi način, za sebe ili svoju stranku. I zato ovaj zakon ne daje osnovu da se direktno pregovara sa mogućim kupcima i na neki vešt način sklapa posao kao što je, recimo, ovaj sa Fijatom. Ja ne kažem da je to nezakonito, ali to nije po važećem Zakonu o privatizaciji, već po Zakonu o preduzećima.

A po njemu je moguće da postojeće preduzeće Zastava i Fijat prave novu firmu, a ona stara nastavlja da postoji. Slično se radi i kod RTB-Bora, kad je reč o pravnom osnovu, mada do kraja nije jasno šta će se tu desiti“.

Ovako je dr Boško Mijatović, predsednik Upravnog odbora Centra za liberalno-demokratske studije, odgovorio, u razgovoru za „Ekonometar“, na pitanje kako komentariše to što se sad poseže i za nekim fleksibilnijim oblicima privatizacije.

Zašto kažete da je to opasno?

Opasno je zato što može da se napravi loš „dil“. Ne samo u smislu moguće korupcije nego i sa aspekta interesa Srbije, već i zato što drugi pregovarač može biti veštiji od našeg. Ja baš i nemam puno poverenja u pregovaračke kapacitete naše Vlade. Dakle, direktni pregovori nose opasnost i te fleksilnije forme koje zaobilaze zakon o privatizaciji donose velike rizike.

Ipak, nije sporno da je aranžman sa Fijatom dobro rešenje za Zastavu, mada nedoumicu izaziva jedno principijelno pitanje. Radi se o prihvatljivosti tako velikih beneficija koje država daje refundirajući čak 25 odsto investicija? Dobro će proći i Fijat i Kragujevac, ali ostaje pitanje – kako će proći Republika Srbija. Fijat će proći dobro: dobiće razne beneficije, besplatno građevinsko zemljište, poreske olakšice, za koje se još ne zna kakve su i kolike su, a koje se ne spominju u sporazumu, zaštitu od promene propisa i firmu bez dugova.

Zatim, Fijat postaje većinski vlasnik uz obavezu investiranja, ali ne preuzima sve zaposlene već koliko mu je potrebno. Ima, dakle, puno toga što ukazuje na to da će Fijat dobro proći. Da li je to previše dobro ili ne, teško mogu da procenim bez tendera.

I Kragujevac će proći dobro, što je vidljivo i po izjavama njegovih čelnika u stilu - ura, ura...Dobiće infrastrukturu, novu fabriku, u dobroj meri rešiti problem radnika koji sada ne rade. Ali, ceo ceh, suštinski, podnosi Srbija, jer treba da plati gradnju infrastrukture, deo investicije u samu fabriku, preko poreskih olakšica i beneficija koje padaju na njena pleća, pa sve do brige o zaposlenima koji ostanu bez posla.

Dakle, očita je ta protivurečnost u interesima pa bi Vlada trebalo ozbiljno da razmotri Fijatovu ponudu kad bude potpuno kompletirana.

Za početak naredne godine najavljuje se i raspisivanje tendera za Galeniku koja, prema nekim procenama, vredi 600 miliona evra. Kakva su vaša predviđanja uspešnosti ove važne privatuzacije i kako komentarišete pojedinačne opaske da Srbija treba da ima svoju nacionalnu farmaceutsku kompaniju?

Galeniku bi u celosti trebalo privatizovati jer ne vidim razloga zašto bi država imala svoju farmaceutsku kompaniju. Dobro je poznato da u Srbiji postoje i druge farmaceutske kuće: Hemofarm, Zdravlje-Aktavis, Zorka Šabac, i sve one posluju normalno a u vlasništvu su stranaca.

Sa druge strane, Srbija sa Galenikom ima problem, a i Galenika sa Srbijom. Galenika gubi učešće na tržištu baš zato što je u državnom vlasništvu i što je vode neki političari nižeg ranga i ona polako biva potiskivana sa tržišta. A nekada je proizvodila više od polovine lekova u Srbiji...

Ne treba, međutim, zaboraviti da kod nas farmaceutska industrija postoji u sadašnjem obimu zbog delimične zatvorenosti domaćeg tržišta. Tu mislim i na obimnu registraciju lekova i neke cenovne mehanizme koji se primenjuju.

Registracija lekova treba da postoji. Ali, normalno bi bilo da se lek koji je registrovan u EU ili recimo u Americi, automatski registruje ovde, bez ikakvih komplikovanih procedura. A to se ne radi, već se ispituje kvalitet tog leka i njegova sigurnost, iako je to već urađeno sigurno na bolji način jer su u tom pogledu pomenute zemlje rigorozne.

Nije nepoznato da upravo u farmaceutskoj industriji, u svim zemljama u razvoju, postoji jak lobi koji pokušava, korišćenjem države, da profitira.

Ako se posmatra farmaceutska industrija u svetu, vidljivo je da se tu radi o velikim poslovima i da se ogroman novac daje za istraživanja, ali su i profiti veliki kad se ona pokažu uspešnim. Da bi, recimo, Galenika proizvela neki novi lek, što je jedini pravi razlog postojanja jedne farmaceutske kuće, morala bi da u istraživanje investira, recimo, milijardu dolara a da se ne zna da li će ono uspeti.

Zbog svega toga i mislim da, na duži rok, manje fabrike kao što su ove naše, teško da imaju šansu za samostalno preživljavanje.

Šta kažete za cenu koja se spominje?

Mislim da Galenika ne vredi toliko, odnosno da vredi manje od 600 miliona dolara. Možda bi i vredela kada bi joj država davala neke privilegije i prava koja ne daje drugima. Ali, za to nema šanse. Kada je reč o samom postupku privatizacije, tu sam apsolutno za raspisivanje tendera i za konkurentsko nadmetanje.

Iako nije malo onih koji misle da su naftno-gasni sporazum sa Gaspromom i prodaja NIS-a-a nepovoljni za Srbiju, čuju se i nedoumice u vezi sa novom procenom i mogućnostima da se domaća naftna kompanija namešta nekome drugome. Kakav je Vaš komentar oko NIS-a i šta je tu najbolje uraditi? Tu ima puno faktora koji su izmešani. Prvo, ja ne verujem da NIS vredi mnogo i da je njegova procena potcenjena. Sada trenutno vredi, jer kontroliše domaće tržište, ima monopol i na taj način onemogućava konkurenciju. Ali i trajnost Uredbe koja to omogućava je ograničena.

Naime, po sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, koji smo potpisali, Srbija je u obavezi da za tri godine ukine tu uredbu. Tada će vlasnik NIS-a imati u tom pogledu samo malu prednost u transportnim troškovima, što nije bogzna šta, a imaće i rafinerije koje su u lošem stanju.

Pomenuo bih, međutim jedan generalni problem koji je povezan i sa NIS-om. U protokolu i dokumentima koji su pripremljeni, nigde se ne pominje obaveza NIS-a da plaća naftu koju vadi iz bušotina u Srbiji. To nisu neke velike količine, ali je to principijelno pitanje, koje se odnosi i na izvorišta mineralnih voda.

Reč je o nacionalnom bogatstvu koje država ne može da proda, jer Gasprom kupuje preduzeće, a ne prirodne resurse. To bi moralo da se valjano reguliše. Dok je bio socijalizam, to je na neki način bilo i prihvatljivo zbog onog „sve je to naše“. Sada više ne. U svetu je nezamislivo da privatnik koristi prirodno bogatstvo bez naknade.

Da se vratimo naftno-gasnom aranžmanu i novom procenjivanju vrednosti NIS-a?

Tu ima nejasnih stvari. Izgleda da se pošlo od toga da bi nova procena na neki način trebalo da zameni tender, što je nemoguće. Procene nikad nisu potpuno valjane jer se zasnivaju na nekim pretpostavkama i očekivanjima u budućnosti. To dobro znam pošto sam kao konsultant radio neke procene.

Da li se NIS namešta nekome drugome? Na taj deo pitanja mogao bih da odgovorim da je to moguće, mada, ako je tako, ne razumem logiku od koje se polazi. Sa Rusima se simultano pregovara o nekoliko stvari, pa ispada kao da u našoj Vladi ne postoji svest o tome.

Na primer, Fijat se dovodi ovde i sklapa ugovor sa njim radi izvoza na rusko tržište. Očekuju se i beneficije u trgovini, s obzirom na sporazum o zoni slobodne trgovine između Rusije i Srbije. A, istovremeno, gura se prst u oko Gaspromu koji je jedna od najvećih svetskih firmi u ovoj branši i ima veliku podršku Vlade Rusije?! Kao da se ne razmišlja o tome da bi Rusija, zbog „zavitlavanja“ sa NIS-om, mogla da pokvari sporazum sa Fijatom?!

Kakvo je Vaše viđenje najboljih opcija za privatizaciju javnih preduzeća? Tu su, za različite tipove javnih preuzeća, moguće različite opcije. Preduzeća komercijalnog tipa, poput recimo JAT-a, treba prodati u celosti. Druga je stvar kod mrežnih tehnologija, sa Elektoprivredom i Železnicom, koje ne mogu biti privatizovane na taj način.

I posebno je osetljivo pitanje EPS-a koje se mora pažljivo proučiti, pošto je EPS moguće podeliti u dve osnovne delatnosti, a to su proizvodnja i prenos. Tu se mogu naći neka kombinovana rešenja. Recimo, prenos da ostane u javnom vlasništvu i da se koristi pod konkurentskim uslovima, dok bi se proizvodnja mogla cela ili delimično privatizovati.