Zov istorije

Ako bi neko odozgo posmatrao odakle trenutno blješti najviše svetla na planeti, bez dileme bi taj grad na istočnoj obali SAD bio među onim najosvetljenijima.

Što od elektrike, što od vulkanskog uzbuđenja, ali najviše od šampionske aure Novaka Đokovića koja zrači neverovatnim volumenom.

Zrači, toliko zrači, da je nemoguće je odoleti tome.

Tom izazovu nije odoleo ni jedan teniski starac, iz Australije, Rod Lejver, koji je na svet došao u dalekom Rohemptonu u Kvinslendu.

Usput, igrao je savršen tenis, pokupio 11 grend slem trofeja u karijeri, upisao se dva puta u istoriju kao čovek koji je osvojio dva kalendarska grend slema, 1962. i 1969.

Zvali su ga “Raketom”, igrao je nestvarno dobro da se o njegovim grend slem podvizima priča i danas, kada ima 83 godine.

Životna putanja ga je dovela do Kalifornije, gde živi decenijama, u gradiću Karlsbad, u oblasti San Dijego.

I onda ne možete da se ne zapitate – šta jednog čoveka, u tim godinama, kada svakako mora da pazi o svakom svom koraku, može da natera da sa zapadne preleti do istočne obale Amerike i zaustavi se u Kvinsu?

Miris istorije, neodoljiv miris istorije koja se nikako ne sme propustiti.

I mada bi Lejver, ne sumnjam, više voleo da je u ulozi čoveka koji u svojim prstima drži to sudbinsko pero istorije umesto Novaka Đokovića, onaj alpski čarobnjak iz Švajcarske, znam da ne može da film koji nam se svima dešava pred očima, zameni kadrovima drugog, željenog, onog o kom bi brujao ceo teniski zapad da od toga ne biste mogli da dišete!

Otvori Lejver oči u njujorškom sutonu i vidi Novaka Đokovića. Zažmuri i ostane tako na sekund, otvori ih i opet - vidi Novaka Đokovića.

A koga bi drugog, da vas pitam?

Ko je jedini uspeo da preživi sve bure i oluje i dođe do prilike o kojoj su sanjale generacije i generacije igrača, šampiona koji su sada samo paževi na dvoru najvećeg teniskog kralja, koji u nedelju od 22 može da im odmakne još korak dalje, u pravcu večnosti, u pravcu nedostižnih orbita, rezervisanih samo za najboljeg? Jasno, svih vremena.

Taj isti Lejver je u tom panteonu teniskih bogova ostao na 11. stepeniku, zajedno sa Vikingom Bjernom Borgom.

I on je imao svoje nepravde – zamislite na kom broju bi bio da mu od 1963. do 1967. kao profesionalcu, nije bilo zabranjeno da igra na grend slemovima? Još 16 prilika za čoveka u zlatnom dobu, gde bi se ta raketa zaustavila, do kojih visina došla?

Zna Lejver da nepravda pokreće mnoge motore, i ogromna energija stizala je svih ovig godina upravo odatle i u motore Novaka Đokovića.

Nema te barikade, nema te teniske magije koju možete na njega da bacite da on ne nađe izlaz i ne podigne pobednički ruke uvis!

Saša Zverev, taj divni dečko iz Hamburga, Novakov prijatelj, veliki je, veliki šampion.

Samo vrhunski šampioni mogu da ostavljaju srce tako na terenu, da igraju toliko srčano, do krajnjih granica u meču nad mečevima.

Setite se Rodikove izjave o tome šta vam Novak uradi na terenu, e to se isto dogodilo i Saši koji ni pored konstantnog bombardovanja iz servisa od oko 220 na sat, nije uspeo da bude taj koji će skloniti Novaka Đokovića sa puta ka kalendarskom slemu.

Verujte da to što je Novak proteklih godina radio i što i sada radi, kada deli svoje tenisko znanje nesebično, čak i najvećim rivalima, među kojima je sada i Zverev, ozbiljna stvar.

Onaj poen u kom su razmenili neverovatnih 53 udarca, upravo je lekcija iz “đokovićevske” teniske filozofije čiji je moto, izdrži, ne poklekni, istraj, zadaj udarac više!

Novak je utirući sebi put ka večnosti, preneo svoju šampionsku genetiku na generacije mladih igrača, koji su, inspirisani njegovim glavnim kvalitetima, postali to što jesu, dostojni nosioci vatre nekih budućih teniskih bitaka, onda kada Nole bude daleko od terena i možda poput Lejvera sada, bude samo posmatrač svega u ložama najvećih teniskih hramova.

Nema Srbina kojem se Saša nije prilepio na srce posle tolikih javnih istupa u kojima je branio stavove i ideje prvog igrača sveta.

Setite se samo kraja meča i onog pozdrava dvojice asova na mreži – ko bi u toj agoniji gubitka uspeo tako hrabro da pogleda porazu u oči, stegne ruku protivniku, zagrli ga kao najrođenijeg brata i poljubi u teme?!

Samo neko velikog, velikog srca, i Saša, hvala ti na tome.

U eri kada surovski sportski profesionalizam podiže granice među sportistima i ljudima tako da se oni udaljavaju, a ne približavaju, ovo je svetli primer šta sport u suštini i jeste, velika bitka, ali i velika strast u kojoj ne smemo da zaboravimo ono najljudskije u nama, da imamo srce, da imamo dušu i da je to važnije od svega.

I da je prijateljstvo iznad svega, iznad svih rivaliteta.

Toga je u tenisu malo, ali u protekloj njujorškoj noći videli smo svi da i ta retka biljka može da se uzgaja i raste.

Najbolje svedočanstvo o tome koliko je to što Novak Đoković radi je kada presušite sa epitetima, kada prosto više ne znate šta biste novo rekli o njegovim ostvarenjima, a da se ne ponovite.

Nije to lako ni zapadnim kolegama, često vrlo škrtim na komplimentima prema broju jedan.

I oni su ostali bez teksta, zapanjeni pred onim što im se dešava pred očima.

Da li je iko od njih mogao da pretpostavi na početku godine, pre Australijan opena da će neko ko je tri titule u zaostatku za Federerom i Nadalom, 12. septembra biti na meč od 21. titule u karijeri i izdvajanju na vrhu večne liste?

Sumnjam da su to očekivali, ali tu predstavu gledaju.

Rasplet su donekle i sami inicirali - onim besomučnim medijskim kampanjama u kojima su Novaka saplitali sa svih strana.

Ali kako protivnici na terenu, tako u protivnici u novinskim kolumnama, mečeve su završavali isto – poraženi.

Zato mnogi od njih još ćute. I ne znaju šta da kažu. Sva retorika o tome kako Srbin nije GOAT može da padne u vodu za samo jedan meč, posle tri dobijena seta.

I da se onda slobodno kaže, GAME OVER. Kraj.

Ipak, jedno mora da bude jasno. Ostao je još taj jedan meč na Flašingu, težak, surovo težak kao i ovaj protekli protiv Zvereva.

Protiv Danila Medvedeva, protiv broja dva na svetu, protiv momka koji je u protekle tri godine najuspešniji teniser na betonu!

Ne sumnjam da će novi talasi drame biti prisutni i u nedelju uveče i da ćemo prisustvovati meču koji će se pamtiti.

Novak je izdržao sve moguće bitke, izdržaće i ovu, ne sumnjajte.

Ostaje nam samo da verujemo, da će i zbog trenutka i prilike, to svetlo kojim isijava Novak zaslepiti i protivnika sa druge strane mreže i da će mu se i on, na kraju pokloniti.

Samo još taj jedan, najveći korak.

A posle toga, nek bude šta bude. Neće nam biti važno.

Autor: Zoran Kecman