Deca budućnosti

Karlos Alkaras i Lejla Fernandes. To su imena petog dana takmičenja na njujorškom grend slemu koji je još jednom pokazao da je idealno mesto za rađanje vanserijskih šampiona.

Španija, konačno može da odahne – tamo je smena generacija spremna. Rafael Nadal i njegov impozantan teniski opus mogu slobodno da odu u fejd aut, naravno uz obavezne počasti, jer fanfare na Kvinsu već su najavile novog heroja nacije, koji dolazi sa juga, iz El Palmara, mesta u okolini Mursije.

Kada ste Stefanos Cicipas i kada ste sebi u prva dva kola stvorili dovoljno toksičan ambijent da se svaka kasnija pojava u grotlu „Artur Eš“ arene može pretvoriti u košmarno popodne, najmanje što vam je trebalo sa druge strane mreže je da imate strahovito talentovanog protivnika željnog slave.

Karlos Alkaras, ma koliko da je preko noći u Njujorku postao „new kid on tne blok“, već je zapao za oko ljubiteljima tenisa.

U Španiji ga već odavno najavljuju kao prirodnog naslednika Rafaela Nadala i po onom što je dečko pokazao, te ocene su sasvim, sasvim na mestu, s jednom ogradom – potencijal ne znači nužno i ponavljanje baš svega što je „bik sa Majorke“ uradio u proteklih 16 godina.

No da smo na tragu novog, budućeg grend slem šampiona, u to nema nikakve sumnje. Kog formata, to samo vreme može da pokaže.

Nešto je indikativno, niko iz trija Đoković-Federer-Nadal nije uspeo tako mlad da pobedi Top 5 igrača na grend slemu!

Gotovo da nema nikog, bilo da je bio prisutan na licu mesta, ili daleko odatle, kraj TV ekrana, kog španski teniser barem nekoliko puta tokom tih 246 minuta fenomenalne teniske predstave, nije podigao na noge.

„Vamos, vamos“, bodrio je sebe u kovitlacu trenutka, u kom bi se nervi pokidali i mnogo iskusnijim rivalima, dok je gledao ka boksu odakle se mudro smeškao njegov mentor, nekadašnji broj jedan, Huan Karlos Ferero.

Teniski „Moskito“ zna kako Alkaras može žestoko da ubode protivnika i to je na svojoj prilično iziritiranoj koži ovih dana, najbolje osetio smrknuti Cicipas, koji će narednih nedelja na miru moći da analizira „tutorijal“ o tome kako se ne treba ponašati na grend slemu, ako želite da ga završite pobednički. Mnoštvo je lekcija koje će morati ponovo da pređe i savlada ih.

To što je su se njegovi snovi o razbijanju prokletstva Njujorka (nikada nije otišao dalje od trećeg kola) razbili o stenu čvrste igre Alkarasa, posebno će ga proganjati.

Pre svega, što je prespavao set i po i dozvolio da ga mlađani Španac uhapsi i zaključa u neki svoj, jedinstven teniski Alka(t)ras. I da ga, na kraju odatle ne pusti! Ključ je, na kraju slavodobitnički, bacio u mutne vode Hadsona.

Možda su mnogi pomislili kada je Cicipas proleteo kroz četvrti set dobivši ga sa nulom, da će dete sa druge strane mreže posrnuti, ali to se nije dogodilo i njujorško popodne pretvorilo se u najlepšu tenisku bajku.

Ashe is where the underdogs are. pic.twitter.com/HfuPBbn71B

— US Open Tennis (@usopen) September 4, 2021

Momenat koji je doneo eksploziju oduševljenja bio je negde u petom setu kada se, sitnim koracima, Alkaras namestio na „tviner“, uhvatio Cicipasa na spavanju na mreži, Grk je odigrao mlak volej i loptica je završila u mreži. Na tribinama – delirijum!

Isti je usledio i na meč lopti u taj-brejku kada je Španac promašio liniju za koji milimetar, ali to mu nije smetalo da udari završni pečat u poenu na servis Grka – počistio ga je snagom udaraca u tom završnom poenu završivši meč neodbranjivim vinerom.

Neverovatna je snaga udaraca u tog momka, kao i debljina nerava, što podseća na mentalni zid Novaka Đokovića. Ako Alkaras, kako i sam kaže, po igri najviše sliči Federeru, mada po meni ima i taj intenzitet i žestinu igre Nadala, može li se reći da je „velika trojka“ svetskog tenisa nesvesno kreirala fotorobot idealnog naslednika oličenog u Karlosu, koji bi mogao da bude taj o kome će se pisati hvalospevi narednih deceniju, dve?

Amerikanac Džen Majkl Gembil je odlično primetio da se Alkaras kreće poput boksera u ringu, ti sitni ekstremno vešti i brzi koraci, omogućavaju mu da sve stigne i idealno se namesti na ubitačan udarac.

Imati u jednom meču 61 viner, protiv trećeg nosioca, to je zaista impozantan podatak.

Drskost, hrabrost, igra bez kalkulacije, ponekad je vidno da mu nedostaje strpljenja, ali razumljivo je, mlad je i gladan velikih pobeda. Sve to se nauči vremenom, kaljenjem u mečevima najvišeg intenziteta i značaja.

Šta može Alkaras dalje? Ko to zna. Žreb mu se lepo otvara, još koji ovakav podvig i može imati neverovatno uspešan debi.

Kao i Kanađanka Lejla Fernandes koja je u poslednje vreme nestabilnu i mentalno ranjivu Naomi Osaku, branioca trofeja, naterala da se spakuje i ponovo ode na odmor na duži period.

Devojka koja kao i Alkaras ima 18 godina, za dva dana proslaviće 19. i baš tog dana igraće protiv Anđelik Kerber.

Ta njena želja da što duže ostane u meču sa Osakom, pretvorila se u veliku pobedu nad šampionkom turnira.

„Da nije ovakve publike, ne bih uspela“, priznala je Lejla po završetku meča koji je pokazao da je kod devojaka u žrebu zaista sve moguće.

Šta je US Open do sada pokazao? Pre svega da na scenu stupaju neka nova, mlada imena.

Holger Rune, koji svog idola vidi u Novaku Đokoviću, od koga je izgubio u meču prve runde u Njujorku, takođe ima samo 18 godine i vršnjak je Alkarasa.

Kao što je razlika između Endija Marija i Novaka Đokovića sedam dana, tako je i između Runea i Alkarasa, dan manje.

Prvi je rođen 29. aprila 2003. godine, a drugi 5. maja iste godine.

I jedan i drugi, bez obzira na poraz Runea, pokazali su šta nas čeka narednih godina kada se oni budu umešali u borbu sa ovim generacijama koje sada predvode Zverev, Medvedev, Cicipas, Rubljov, Ože-Alijasim...

Ema Radukanu nešto kasnije, nastavlja pohod 18-godišnjaka na Flašing Medouzu. Priča se nastavlja.

Možda smo svih ovih nedelja i meseci gledali u jednom pravcu, a oluja je stigla iz drugoga.

Nekada je zaista tako, osveženje stigne kada malo ko očekuje.

Mada nema nikog ko u petak nije osetio svu magiju teniske igre i onu nevinost koju su samo deca, koja se u stvari još igraju, mogu da prikažu.

Nema laži, nema prevare. Oni dolaze. Na nama je da ih dočekamo raširenih ruku.

Autor: Zoran Kecman