Možeš reći da je svemu kraj – nikada ti verovali ne bi

Rezultati mogu da izblede pred odnosom koji se gradi godinama, pred povratkom čoveka koji je bio simbol jedne ere i pred njegovim odlaskom koji je odao utisak kao da je stao dah čitavoj Evropi.

Tako su izgledali poslednji dani između Željka Obradovića i Partizana – dani u kojima se činilo kao da se jedna epoha lagano spušta niz stepenice Beogradske arene i pozdravlja se svakim navijačem u najvećoj sportskoj dvorani.

Mogao je on da kaže da je svemu kraj – oni mu nikada verovali ne bi.

Starsport

Sve je počelo porazima, ali se tu nije završilo. Sedam izgubljenih mečeva u osam evroligaških nastupa samo su postali okvir, a pravi crtež činio je umor čoveka koji je navikao da stoji uspravno i vodi. Kada je posle još jedne teške utakmice izgovorio da ne zna kako dalje – mnogi su prvi put osetili težinu tih reči.

Za nekoga drugog jednostavna rečenica; za njega, ogromno priznanje. I možda je baš u tome ležala najveća snaga tog trenutka: u iskrenosti, u ljudskosti, u teretu koji očigledno više nije mogao da gura sam.

Ostavka je stigla nekako tiho, ali je odjeknula glasnije nego bilo koji aplauz u Areni. Navijači nisu imali vremena ni da procesuiraju, a dan kasnije – nakon vesti da se vraća u Beograd jer je ostavka naprasno odbijena – već su se skupili na aerodromu.

Niko ih nije zvao, niko nije organizovao, niko ih nije doveo. Oni su jednostavno sami došli – instinktivno, kao kad se brani neko svoj, kao kad se stoji uz člana porodice jer se oni nikad ne ostavljaju na cedilu. Te večeri, doček je ličio na pokušaj da se zadrži vreme, da se još jednom naglasi koliko je značio. I koliko je i dalje njihov – zauvek će i biti.

Starsport

Sastanci, razgovori, predlozi, ponude "pune poverenja"... Sve je bilo tu, ali uzalud. Ponekad ni ljubav, ni vernost, ni istorija ne mogu da promene ono što čovek u sebi oseti kao granicu. Odluka je ostala čvrsta, reč je ostala reč (ništa manje se od njega i nije očekivalo), a on je izgovorio ono što je osećao: da više ne može da nastavi, 

A navijači... Gledali su, slušali, čekali jedno "ostajem". Kao da bi tim jednim "da" sve moglo opet da bude kao pre. Ali život ne funkcioniše tako. Ni sport. Ni ljudi.

Ipak, u svim tim trenucima, od aerodroma do sednica, od poraza do suza, jedna stvar nikad nije nestala: poštovanje. Poštovanje koje se ne meri trofejima, iako su njegovi trofeji dovoljno veliki da se prepričavaju generacijama. Poštovanje koje se ne meri pobedama, već onim što je doneo kada se vratio u Partizan – ne samo klub, već kuću svog detinjstva, svoje mladosti, svoje prvobitne vatre.

• "Časovi ljubavi" na "Tesli" – "Oooooo, Željko ostani!" orilo se na aerodromu VIDEO
• A sad adio – i ko zna gde, i ko zna kad...
• Renesansa kojoj je došao kraj
• Šta je Željko Obradović osvojio u drugom mandatu u Humskoj?

Odlazak boli. U ovom slučaju mnogo više od poraza. Ali u toj boli ima i ponosa. Ima zahvalnosti. Ima svega onoga što se u sportu retko izgovori, a često oseća.

Navijači Partizana ispratili su ga isto kao što su ga i dočekali pre četiri godine: srcem, glasom, verom. I zato rastanak za njih nikada neće značiti zbogom. 

Možeš im reći da je svemu kraj – nikada ti verovali ne bi.

Jer za njih "zbogom" ne postoji.

Za njih postoji samo "doviđenja" upućeno čoveku koji je vratio nadu, strast, evropsku energiju, identitet.

Starsport

Slede neka čudna vremena za Partizan. Neka nova poglavlja tek počinju, ali jedno ostaje jasno kao sekundara na satu – Partizan je Željkova kuća u kojoj je, kako je to jednom rekao Duško Vujošević, "živeo drugi život". A on je bio njegov simbol. I ništa, baš ništa, ne može da izbriše taj trag.

Rastanak je težak. Ali je samo trenutak.

Sećanje – to je večnost.