Sezona propuštenih prilika – Zvezda između velikih ambicija i nedorečenog kraja

Između tih početnih najava i konačnog raspleta stala je čitava priča o promeni trenera, povredama, usponima forme, bolnim padovima i stalnom utisku da ekipa nikada nije u potpunosti "kliknula" u trenutku kada je to bilo najvažnije.

Sezona je praktično otvorena uz jasan narativ – dovedena su ozbiljna pojačanja, roster je projektovan da se napadne vrh Evrolige, a ambicije nisu bile skrivene. U Beograd su stigla imena koja su trebalo da podignu individualni kvalitet, prošire rotaciju i donesu stabilnost u napadu i odbrani. Govorilo se o napadu na plej-of, pa čak i Fajnal-for, kao i napadu na trofeje u domaćem i regionalnom takmičenju. Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da papir i teren nisu isto.

Pripreme su bile prvi signal da nešto ne funkcioniše kako je zamišljeno. Iako se u tom periodu retko donose konačni sudovi, bilo je vidljivo da ekipa traži identitet, da se nove uloge teško usvajaju i da hemija na parketu nije na nivou koji se očekivao od sastava tog kvaliteta. Ta nesigurnost se prenela i na Evroligu, gde je početak bio slab, gotovo zabrinjavajući za tim koji je projektovan za visoke domete.

Srđan Stevanović/Starsport

Loš start u elitnom takmičenju brzo je otvorio pitanje odgovornosti i pravca u kojem sezona ide. Rezultatski pritisak, ali i utisak da ekipa ne reaguje na ideje sa klupe, doveli su do smene Janisa Sferopulosa i dolaska Saše Obradovića. Promena na klupi uvek nosi sa sobom i rizik i nadu – rizik da sve krene još više na gore, ali i nadu da će novi trener uspeti da "resetuje" ekipu i izvuče maksimum iz postojećeg kadra.

Dolaskom Obradovića, Zvezda je delovala energičnije, organizovanije i konkretnije u oba pravca. Rezultati u Evroligi su počeli da dolaze, a tim je u jednom trenutku izgledao kao ozbiljan kandidat da se umeša u plej-of zonu. Ta faza sezone dala je navijačima razlog za optimizam – pobede protiv jakih rivala, bolja defanzivna struktura i jasnija hijerarhija u napadu sugerisali su da ekipa ide uzlaznom putanjom.

U međuvremenu, domaća scena donela je i jedan svetliji trenutak u sezoni – osvajanje Kupa Radivoja Koraća. Bio je to jedini trofej crveno-belih u sezoni, i u tom trenutku delovalo je da bi mogao biti prekretnica. Osvojen trofej uvek donosi energiju i potvrdu kvaliteta, ali se u slučaju Zvezde ponovio obrazac iz prethodnih godina: posle Kupa – pad.

Peđa Milosavljević/Starsport

Umesto da osvajanje trofeja bude impuls za stabilizaciju i završni udarac u sezoni, usledio je povratak oscilacijama. Kao da ekipa nije uspela da mentalno "zaključa" uspeh i nastavi u istom ritmu. To je jedan od ključnih problema cele sezone – nedostatak stabilnog nivoa forme koji traje duže od nekoliko nedelja.

Ono što je Zvezdu pratilo kroz čitavu sezonu jeste nedostatak kontinuiteta u ključnim momentima. Kada je trebalo napraviti završni korak i osigurati mirniji finiš Evrolige, usledio je pad. Posebno su bolni bili porazi na domaćem terenu – Partizana, Bajerna, Makabija (timova iz donjeg doma)... Ti mečevi nisu bili samo rezultatski udarac, već i psihološki. U takvim utakmicama se lome sezone, a Zvezda ih ovog puta nije iznela.

Kao posledica tih kikseva, umesto borbe za plej-of, stigao je pad u plej-in zonu, gde se dodatno povećava pritisak i smanjuje prostor za greške. Tamo se sezona i završila – porazom od Barselone, ekipe koja je iskoristila svoje iskustvo i individualni kvalitet. Zvezda je tu pokazala i borbenost i želju, ali nedovoljno da bi se preokrenula utakmica takvog intenziteta.

ABA liga je donela još jedno razočaranje u nizu. Polufinalna serija protiv Partizana završena je "metlom", što je svakako najteži udarac u regionalnom takmičenju. Zvezda je tokom regularnog dela ABA lige imala svoje uspone i padove, ali se tada već videlo da fokus često nije bio u potpunosti na tom takmičenju, jer je prioritet bio Evroliga. Ipak, način na koji je izgubljena polufinalna serija ostavio je gorak ukus i otvorio pitanja o realnom dometu ekipe u direktnim duelima sa najvećim rivalom.

Nakon toga, sezona je ušla u završnu fazu obeleženu promenama i rezovima. Saša Obradović se rastao sa crveno-belima (sve je mirisalo na to posle "metle"), što je otvorilo novu debatu – da li je imao dovoljno vremena da selektira i izgradi tim po svom modelu, ili je jednostavno sistem procenio da nema prostora za čekanje. Uvek postoji ta dilema u modernoj košarci: da li trener treba da dobije vreme da "preživi" loš početak i izgradi ekipu, ili se, kada voz krene pogrešnim putem, sve stanice unapred proglašavaju pogrešnim.

Luka Milosavljević/Starsport

Istina verovatno leži negde između. Obradović je doneo vidljiv pomak u igri, ali je istovremeno ostalo dovoljno oscilacija da uprava ne dobije uverenje da se projekat kreće u sigurnom pravcu.

Kraj sezone obeležila je i eliminacija od Spartaka u F4 KLS-a u Nišu, što je bio još jedan šok i potvrda da je tim u završnici potpuno izgubio stabilnost. Od ekipe koja je imala ambiciju da dominira, Zvezda je došla do toga da ostaje bez domaće titule, sa jednim osvojenim trofejem i nizom propuštenih prilika.

Kroz celu sezonu provlačila se i tema povreda, koje su dodatno otežale posao trenerima i uticale na kontinuitet. Neki igrači su propuštali važne utakmice, drugi se vraćali van optimalne forme, a treći nikada nisu uspeli da uhvate ritam zbog prekida u kontinuitetu. U takvim uslovima teško je govoriti o stabilnom sistemu, ali isto tako, veliki klubovi se upravo po tome razlikuju – sposobnosti da i u problemima pronađu konstantu.

Posebna tema su i individualna pojačanja. Dolazak Džered Batlera pokazao se kao dobar potez u okviru doselekcije, jer je doneo energiju i određeni balans u rotaciji. Sa druge strane, početni izbori nisu u potpunosti ispunili očekivanja. Uroš Plavšić se nije uspeo nametnuti u meri u kojoj se očekivalo, dok Devonte Grejem nije dobio adekvatnu šansu da pokaže puni potencijal, što ostavlja otvoreno pitanje da li je reč o promašaju ili o neiskorišćenom resursu.

Srđan Stevanović/Starsport

Sve to zajedno vodi ka osnovnom utisku sezone: Zvezda je imala kvalitet, imala ambiciju i imala periode dobre igre, ali nije imala kontinuitet. A bez kontinuiteta, u modernoj Evroligi i regionalnoj konkurenciji, teško je govoriti o velikim dometima.

Šta dalje? To je pitanje koje se prirodno nameće posle ovakvog raspleta. Da li će uslediti velike promene u rosteru, novi rezovi i redefinisanje ciljeva, ili će se pokušati sa stabilnijim pristupom i dugoročnijim građenjem ekipe? Takođe, ostaje i pitanje trenerske strukture i toga kakav profil stručnog štaba je potreban da bi se ovakav tim vratio na željeni nivo.

Jedna od lekcija ove sezone mogla bi biti upravo ta da dobar budžet i velika imena ne garantuju ništa bez jasne hijerarhije, zdrave hemije i strpljenja u razvoju sistema. Zvezda je to osetila na sopstvenoj koži – kroz Evroligu koja je obećavala više, ABA ligu koja je završena bez finala, i domaću scenu koja je donela samo jedan trofej.

Sezona koja je počela sa velikim ambicijama završila se sa još većim pitanjima. A to je, u sportu, često najteži ishod – ne poraz sam po sebi, već osećaj da se moglo i moralo više.