"Da smo bili mlađi tri godine, postali bismo prvaci Evrope!"

Popularni Đura je bio kapiten čuvenog Marba, koji je početkom ovog veka dominirao u Srbiji, a u razgovoru za emisiju "Svet malog fudbala" je otvorio dušu o mnogim temama.

"Moja ljubav prema tada malom fudbalu, dok kasnije nije dobio zvanično ime futsal, počela je ispred zgrade. Kao i svi, tako sam i ja sa svojim društvom igrao ispred zgrada, kuća, u kraju... Po prašini, betonu... Dok sam bio mlađi, pre jedan ujutru nikada nisam mogao da dobijem termin u halama kao što su Banjica ili Šumice. Tolika je bila navala prema malom fudbalu. Igrao sam za reprezentaciju škole, Beograda, igrali smo fudbal svaki dan i po ceo dan", počeo je priču Bojan Đura Pavićević, pa dodao:

"U vreme NATO bombardovanja 1999. godine počeli su turniri kao prkos situaciji koja se dešava. Okupljali smo se u naselju Braća Jerković i napravili dobru ekipu koju smo nazvali Vožd. Ja sam imao 24-25 godina, mi smo u te starije igrače gledali tako da nismo mogli da verujemo šta ti ljudi rade i kako igraju taj mali fudbal. S loptom peticom, na betonu, ta kontrola lopte... Roki, Petrika, Pržulj... To su stvarno bili virtuozi! Odatle je taj žar u meni krenuo."

Objasnio je i odakle je nastao njegov nadimak.

"To stvarno nema veze sa mojim imenom i prezimenom. Imao sam dvojicu komšija kada sam bio mali, jedan me je terao da navijam za Crvenu zvezdu, drugi za Partizan. Obojica su bili fanatici, ali ovaj za Partizan... Fanatik koji ne može da se zamisli! Kupovao mi je lopte, dresove... Ovaj nadimak nosim bukvalno od svoje druge godine, a dobio sam ga po Gajici Đuroviću, fudbaleru koji je igrao u Partizanu. Bilo je "ti ćeš biti kao on, kao Đura". I tako je to ostalo."

Posle Vožda usledio je period u Tempo kompaniju, a zatim i klub koji je ušao u legendu futsala - Marbo.

"Kao Tempo kompani uspeli smo da stignemo do prve lige, to je bila čuvena ekipa, igrali su Ciga Knežević, koji je doktor fudbala, Pržulj, Tofa, Raja nam je pomogao za baraž, Miško Bogdanović, Sale Milenović, Deni Smiljanić, Paja Gradić... Sve legende od igrača, ne bih da nekog preskočim! Tempo kompani je bio začetak nekog modernog futsala, trajao je do 2003. godine, kada sam ja napravio Marbo", otkrio je Pavićević, a zatim u dahu nastavio:

"Imao sam viziju. Pola života je futsal deo mene, preozbiljan sam bio i previše sam to voleo, pa sam tako i napravio Marbo. Seo sam i napravio dogovor s ljudima koji su bili vlasnici kompanije "Marbo", jedan od njih je i moj prijatelj koji je igrao turnire s nama Andrej Jovanović. Doveo sam najbolje igrače koji su tada igrali. Predrag Rajić, po meni uvek broj jedan što se tiče futsalera, Šošo, Borojević, Dimić... Da ih ne nabrajam sad redom. Tofovski i Miško Bogdanović su ostali tu, svi su reprezentativci bili. Ja sam skockao ekipu do te mere da nam niko nije mogao ništa. Svi su pokušavali, ali nisu mogli ništa. A tada je bilo neviđenih majstora u Srbiji, plus smo ligu igrali sa Crnom Gorom gde su vrlo nezgodna gostovanja bila."

Marbo je bio totalno osveženje za futsal na ovim prostorima.

"Plate u Marbu su bile redovne, igrači su mogli lepo da žive od njih, a dogovarali smo se na reč i nikada dan nije zakasnila. Imali smo ekonoma koji je prao stvari, našu kancelariju, opremu koja je čekala igrače u svlačionici. Njihovo je bilo samo da dođu i igraju. Doveo sam to na nivo najvećeg mogućeg profesionalizma u Srbiji."

Kultni su u to vreme bili okršaji Marba i Konjarnika koje imaju posebno mesto u srcu Bojana Pavićevića.

"Jedan od najvećih derbija koji smo imali bio je okršaj Marba i Konjarnika. To su bile pune hale, dve beogradske ekipe, najbolje u tom trenutku. Pokojni Miša Protekta, koji je podržavao Konjarnik, doveo najbolje crnogorske igrače, zatim futsalere iz Niša. U Marbu su igrali najbolji igrači iz Srbije... Mislim da se ti derbiji više neće ponoviti."

Marbo je tada odigrao kultne mečeve protiv Dinama iz Moskve, kog je šokirao (4:4), ali i ukrajinskog Šahtjora i belgijske Šarloe.

"Pričao sam sa saigračima i došli smo do zaključka da je nama falilo tri do pet godina da budemo mlađi i da napravimo čudo. Tri godine da smo bili mlađi, sigurno bismo bili prvaci Evrope! Tri godine su falile! Mi smo svi bili stariji, Rajić, Borojević, Dimić... Svi su imali po 32, 33, 34 godine... Nismo mogli da se načudimo kako ti igrači izađu kad je izmena i sednu na klupu kao da ništa nije bilo. Kad ja napravim zamenu, ne mogu da dođem do daha minut! To su stvari u kojima smo bili zeleni, da smo imali to, napravili bismo čudo od uspeha."

Kompletan intervju pogledajte u linku iznad.