Časovima ljubavi protiv kralja tiranina

Posegnuće za svakim mogućim oružjem i oruđem, a nedozvoljena sredstva tada za njega ne postoje.

Valjaće se u blatu i batrgati sve dok mu novi vladar u nastajanju, moćan i nedodirljiv, ne zada poslednji bodež u srce. Ništa drugačije nije u košarci ovih dana.

Igrači Reala nisu mogli da podnesu da su razbijeni i do nogu potučeni u svom „WiZink centru”, dva puta u razmaku od samo tri dana, a čak tri puta za manje od mesec dana od strane beogradskog Partizana.

Tim Željka Obradovića plesao je po parketu u Madridu, vršio kanonadu na obruč navodnog kraljevskog kluba i do 100 sekundi vodio 95:80.

A onda je Realovo aristokratsko plavo postalo sivo, prljavo i blatnjavo.

Foto: Profimedia

Serhio Ljulj je bezobrazno udario Kevina Pantera koji nije dao na sebe, a onda su u komešanju koje je nastalo igrači Reala naciljali ni krivog ni dužnog – Dantea Egzuma. Gabrijel Dek se krošeom zaleteo pravo na njega, a Egzum je sekund kasnije poleteo kroz vazduh i bio zakucan o patos od strane Geršona Jabuselea.

Bilo bi suvišno opisati to epitetom sraman ili varvarski, pošto se ceo svet u trenu zgrozio potezu francuskog reprezentativca. Pa čak i nebrojano mnogo kolega iz drugih evroligaških klubova koji su na društvenim mrežama komentarisali divljaštvo Jabuselea i igrača Reala.

Trener i redom igrači Reala, pa čak i „krvnik” Jabusele, požurili su da pošalju izvinjenje protivničkoj strani, ali slaba će od toga biti vajda ako je Partizan, koji je na korak od fajnal-fora, ostao bez suspendovanih Pantera i Lesora.

Foto: StarSport/Srðan Stevanoviæ

Nisu nevini ni igrači Partizana, ali samo u tolikoj meri nužne odbrane na vatrenom gostovanju, gde se tokom celog meča skandiralo pogrdno, pa i prema „Evroligi mafiji”.

Na kraju je ta ista organizacija Partizanu oduzela kapitena na dve utakmice, odnosno, MVP kandidata za sledeći meč u Beogradu.

Dok, recimo, onaj koji je prvi započeo haos, Serhio Ljulj, prošao je nekažnjeno. Praktično je nagrađen zbog iniciranja svega što se desilo.

EPA-EFE/Juan Carlos Hidalgo

Partizanova publika možda jeste besna, ali mnogo češće od španske je pokazivala klasu i „časove ljubavi” na koje je uoči trećeg meča više puta pozvao i sam Željko Obradović.

Kada se spusti puls i smire strasti, to bi zaista bilo najpametnije uraditi – dočekati igrače Reala najnormalnije, sportski ih „napasti” na terenu i nastaviti tamo gde se stalo 100 sekundi pre kraja meča u Madridu. Jer, usled opšteg haosa, prenebegava se činjenica da je Partizan razbio Real u svim segmentima košarkaške igre.

Smailagić i Lesor su zakucavali u NBA stilu, Panter, Egzum, Naneli i Ledej pogađali trojke u serijama, pa je kralj definitivno bio obezglavljen i bez sramno započetog incidenta. Tu se samo njegova glava zakotrljala u blatu.

Još je samo preostalo da mu se pošalje poslednji udarac u srce, da i ono izgubi svaku nadu da se izbegne neizbežno, a to je Partizan na fajnal-foru Evrolige prvi put posle 13 godina.

I sa nikad većim apetitom da osvoji drugu titulu šampiona Evrope, prvu još od 1992. godine.