Foto: B92, privatna arhiva / Kol Su jezero, Kirgizija, 2017.
Foto: B92, privatna arhiva / Kol Su jezero, Kirgizija, 2017.

"Šta biste uradili kada biste znali da ne možete da ne uspete?"

Podeli

Kad ste u miru sa sobom i zadovoljni životom, onda svako mesto na planeti može da vam postane dom, kaže za B92.net Snežana Radojičić koja živi kao nomadkinja.

Radila je kao nastavnik srpskog i književnosti, kao lektor u multimedijalnoj kompaniji, prodavac nekretnina, a potom i menadžer osiguranja, a zatim je rešila da svoj život potpuno promeni.

Rešila je da 2011. godine napusti posao i život provede na biciklu putujući po svetu. Za njenim točkovima ostalo je hiljade kilometara. Sada daljine broji u dalekom Čileu.

Ova zemlja prebogata je prirodnim lepotama, priča nam - planinskim masivima, sa vrhovima koji su večito pod snegom, jezerima i rekama, šumama i vulkanima.

"Ja sam tek počela sa otkrivanjem svega toga", iskrena je.

Mislila je da su Čileanci temperamentni, ali je pod utiskom shvatanja da je potpuno obratno - jedna od najčešćih reči im je "tranquilo", što znači smireno, polako.

"Život je težak zbog oštre klime i velike udaljenosti od razvijenih delova zemlje", napominje Snežana.

Ispričala nam je i kako je sve počelo.

Foto: Privatna arhiva, B92 Čile
Foto: Privatna arhiva, B92 Čile

Foto: Privatna arhiva, B92 / Gobi pustinja, Mongolija, 2014
Foto: Privatna arhiva, B92 / Gobi pustinja, Mongolija, 2014

Naveli ste da ste radili više poslova, ali ste shvatili da to nije način života koji Vas čini srećnom. Koja Vam se prektretnica dogodila pa ste rešili da promenite način življenja?

Ja sam po profesiji profesorka jugo-svetske književnosti i srpskog jezika i, nakon studija, radila sam u školi, u vreme one najgore inflacije. Sve vreme, zapravo otkako znam za sebe, želela sam jedino da pišem, da budem pisac, i da živim slobodno, izvan svih sistema. Imala sam desetinu izgovora pred sobom zašto ne radim ono što jedino želim da radim. Neki od njih biili su: da nemam vremena, da nemam inspiraciju nakon napornog radnog dana, da i to što napišem niko neće želeti da čita, da nisam dobar pisac...

Ali onda se jedne večeri desilo to da sam se prisetila reči mog pokojnog oca da je najbitnije u životu slediti svoje snove i raditi ono što voliš. I tada je počelo preslišavanje o tome šta je bio moj san i zašto ga nisam ostvarila, zašto nisam ni pokušala da ga ostvarim. Iz toga se izrodila odluka da ću makar probati, pa ako ne uspem, ako padnem, znaću da sam dala sve od sebe.

Ideja o putu bila je najpraktičnija iz materijalnog razloga: mogla sam da izdam moj mali stan i da tako pokrijem makar trošak hrane. Bicikl sam oduvek vozila, takođe sam pomalo i putovala njime, i volela sam taj osećaj slobode koji imate dok okrećete pedale. Uz to, potpuno je besplatno prevozno sredstvo i ne morate biti genije da biste popravili skoro svaki kvar na njemu – to je samo mehanička naprava. Ideja je bila da napravim krug oko sveta, tokom tri godine, i da se onda vratim, napišem knjigu i nastavim da živim od pisanja.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Indonezija, Flores, 2015.
Foto: Privatna arhiva, B92 / Indonezija, Flores, 2015.

Da li ste imali nekoga u Vašoj okolini ili porodici ko je živeo nomadskim načinom života? Da li smatarate da je čovek više stvoren da živi u pokretu nego u jednom mestu?

Ne da ja znam. Čak ni ja sama nikad ranije nisam ni razmišljala o tome. Nisam čak volela ni da putujem. Nisam shvatala zašto bi neko proveo u prevozu par sati da bi stigao negde drugde. Moj svet bile su moje knjige i jedina putovanja koja su me zanimala bila su ona duhovna, putovanja u sebe.
Kao nomad, vi ste potpuno izloženi: i vremenskim prilikama i životinjama i drugim neprijateljima, a zavisite od onoga šta pronađete i na to ne možete da utičete. Stoga je jasno zašto su se ljudi odrekli nomadstva.

S druge strane, od 2000-ih, imate fenomen takozvanih digitalnih ili modernih nomada – ljudi koji daju otkaz poslu od 9 do 5, rasprodaju svoju nepokretnu imovinu i počinju da žive na putu, zadržavajući se duže ili kraće gde im se dopada. Mnogi od njih rade onlajn i tako obezbeđuju sebi sredstva za život.

U zapadnom svetu posebno je popularan model života u kamperima ili vanovima koji su prerađeni za stanvanje, a kojima se ujedno i putuje. Može se slobodno reći da nomadstvo doživljava svoju renesansu.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Thorung La, 5416 m, Himalaji, Nepal, 2013.
Foto: Privatna arhiva, B92 / Thorung La, 5416 m, Himalaji, Nepal, 2013.

Kako biste nekoga ko će pročitati ovaj intervju, a nije zadovoljan načinom svog života, posavetovali da li je nomadski život baš za njega?

Retko kada se usuđujem da nekome nešto savetujem, a pogotovu kad je reč o načinu života. Svi smo mi toliko različiti i imamo različite snove, različite stvari čine nas srećnima i ispunjenima, tako da svako za sebe mora da otkrije šta je to što ga motiviše, kao i kako bi želeo da izgleda njegov život, a onda da odluči da ga i osvoji za sebe.

Jedini savet iza kojeg mogu da stanem je da ne odustajete na putu do ostvarenja svog sna, jer taj put nije lak i nije brz, ali nema ništa bolje od osećaja da ste se izborili za ono o čemu ste sanjali.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Japan, 2016.
Foto: Privatna arhiva, B92 / Japan, 2016.

Da li putujete sa nekim ili sama, i bez čega nikada ne krećete na put?

Na put oko sveta krenula sam 2011, sa saputnikom Amerikancem, kog sam upoznala preko najvećeg svetskog biciklističkog portala. Dopisivali smo se nekoliko meseci, onda je on doleteo u Beograd, pa smo napravili test turu na Siciliji, što je prošlo odlično, a usput smo se i zaljubili, tako da smo odlučili da nastavimo zajedno. Za razliku od mene, on je imao ogromno iskustvo, odličnu opremu za takav poduhvat, a i mnogo bolje je stajao finansijski.

Naime, ja sam krenula na biciklu starom 30 godina, sa sedam brzina, koji mi je poklonio prijatelj, bisage mi je poklonio drugi prijatelj, a imala sam 150 evra od mesečne rente mog stana. Nakon osam meseci, moj saputnik me je ostavio, on je ostao u Turskoj, a ja sam nastavila sama.

Od tada, sve ove godine, putujem sama, mada se u više navrata dešavalo da se udružim sa nekim i da vozimo zajedno neki deo puta.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Tierra del Fuego, Kraj sveta, Argentina, 2020.
Foto: Privatna arhiva, B92 / Tierra del Fuego, Kraj sveta, Argentina, 2020.

Da li Vam nešto od pređašnjeg načina života ipak nedostaje?

Na putovanju mi nedostaju samo dve stvari: prva su papirnate knjige, pošto sam strastveni čitač. U početku sam štampala pdf izdanja, koričila ih i zatim cepala stranicu po stranicu kako koju pročitam, smanjujući teret u bisagama. Kasnije, kad sam počela da zarađujem od prodaje svojih knjiga, priuštila sam sebi Kindl, a pre godinu-dve napravljena je i domaća aplikacija novinarnica.net za čitanje elektronskih izdanja na telefonima i tabletima, tako da je situacija sad neuporedivo bolja. Ipak, nedostaju mi papirne knjige.

Drugo što mi nedostaje je pravi tuš.

Imam kamperski, i retko kad se dešava da ne mogu da improvizujem tuširanje, ali onaj osećaj da kako se oznojite možete pod tuš, ne brinući se ni da li se voda zagrejala, ni da li je imate dovoljno, niti da li ste bezbedni od neželjnih pogleda – to je luksuz savremenog života kog ljudi nisu ni svesni.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Sanquing, sveta planina taoista, Kina, 2017.
Foto: Privatna arhiva, B92 / Sanquing, sveta planina taoista, Kina, 2017.

Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili da odustanete od zamisli da živite na taj način?

Ne, nikada nisam pomislila da odustanem. Ako to budem poželela, onda ću to i uraditi.

Meni se nomadski život desio, ja sam ga otkrila idući za svojim snom, to nije nešto što sam najpre odlučila, pa zatim sprovela u delo.

Proces je išao obrnutim putem: najpre mi je takav način ušao pod kožu, a onda sam i osvestila da više ne želim drugačije da živim.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Indonezija, Komodo zmajevi 2015
Foto: Privatna arhiva, B92 / Indonezija, Komodo zmajevi 2015

Kako ljudi u Srbiji i širom sveta reaguju na to kako živite? Da li ste sretali na putovanjima ljude koji su promenili način života baš kao i i Vi?

Postoji primetna razlika u tome kako su reagovali te 2011. kad sam krenula i kako reaguju poslednjih nekoliko godina, otkako sam stekla veliki broj pratilaca i čitalaca. Kada sam kretala, bilo je samo nekoliko njih koji su me podržavali i verovali u to, dok je većina smatrala da je to nemoguće, da ću se vratiti brže nego što sam pošla, da će mi se dogoditi nešto jako loše i mnogi su me ustrajno odgovarali od te ideje. Meni je to razumljivo, jer sa naših prostora nikad niko pre mene nije učinio nešto slično.

U razvijenim zemljama ljudi odavno putuju biciklom i po nekoliko godina, a na desetine njih žive nomadskim načinom života, bez određenog cilja, ili maršrute, ili vremenskog trajanja ture.

Kad je reč o meni, od one prvobitne skepse i nedobravanja, za neke ljude sam postala primer kako treba istrajati na putu do ostvaranja svojih snova. Često dobijam poruke u kojima mi mahom žene pišu kako im dajem snagu da izdrže u nekim za njih teškim situacijama.

Neizmerno sam srećna zbog toga. Jer u svemu ovome što radim, bicikl je samo sredstvo, moj način za osvajanje slobode, a suština su snovi i nepokolebljiva upornost da ih ostvarimo.

Foto: Privatna arhiva, B92 / Susret sa Kanađaninom i Kolumbijkom, Čile, Patagonija,  2020.
Foto: Privatna arhiva, B92 / Susret sa Kanađaninom i Kolumbijkom, Čile, Patagonija, 2020.

Šta je najčudnije što Vam se dogodilo tokom putovanja, neka nezgoda ili neko poznanstvo koje Vam je promenilo život?

Kada svaki dan živite Discovery ili National Geographic channel, onda prestanete da razmišljate u tim kategorijama. Postaje nemoguće i da se setite svega što vam se dešavalo, a nekmoli da sve te doživljaje uporedite i rangirate. Zbog toga ne umem da izdvojim nijedan poseban događaj, ali mogla bih da vam danima pričam o desetinama susreta i zgoda koji su uticali na to da shvatim da je svet zapravo veoma lepo mesto i da su ljudi svuda dobri i spremni da pomognu. To vam tvrdi žena koja putuje sama godinama, sa minimalnim sredstvima, koja spava u šatoru, upoznaje lokalno stanovništvo po kojekakvim zabitima, ulazi ljudima u kuće i prihvata njhovo gostoprimstvo.

Za sve ovo vreme, imala sam manje neprijatnih iskustava zbog toga što sam sama žena nego bilo koja prosečna dama mojih godina, koja se svakodnevno vozi gradskim autobusom. I to je najveće otkriće koje će vam spremno potvrditi svaki putnik na duge staze. Može se reći da je to prva i najbitnija lekcija koju svi mi naučimo na Putu.

Šta je najvažnija pouka koju ste tokom svog novog načina života naučili, a što niste mogli da saznate da ste nastavili da živite po konvencionalnim pravilima?

Postoji jedna engleska poslovica-pitanje koje sažima moje najbitnije iskustvo sa Puta: "What would you do if you knew that you could not fail?" – "Šta biste uradili kada biste znali da ne možete da ne uspete?" Mi se svi plašimo neuspeha i iz tog straha mnogi se nikad i ne usude da probaju. Međutim, istina je da ako se usudite, ako napravite taj prvi korak, ako krenete za svojim snom i borite se za njega – vi ne možete da ne uspete.

To saznanje zasnovano je na iskustvu koje imaju svi uspešni ljudi – uspešni u sopstvenim očima, jer za svakog uspeh znači nešto drugo. I kao i svako drugo iskustvo, i ovo je neprenosivo. Ne postoji način da ja ili bilo ko drugi uverimo nekog da će uspeti. Naprosto, svako mora da se sam osvedoči u to.

Do kada mislite da ćete putovati po svetu i da li planirate da se u nekom trenutku ipak "skrasite"?

Nadam se zauvek, sa nekim prilagođavanjima, naravno.

Meni je sad pedeset i malo više, pa nije realno razmišljati da ću i narednih dvadest godina okretati točak (iako sam sretala i cikloputnike od osamdeset). Planiram da za nekoliko godina, kad završim panameričku rutu, osposobim neki kombi za život i da nastavim da putujem njime, dok će bicikl biti u prtljažniku, kako bih mogla da pravim kraće ture. Ne verujem da ću se ikad potpuno skrasiti, jer tu potrebu za povremenim puštanjem korena zadovoljavam svaki put kad stanem na nekoliko meseci da bih pisala novu knjigu. Obično to bude u nekoj zemlji koja je jeftina za život i u kojoj su dobra vizna pravila, pa iznajmim sobu i mirujem mesecima. Odlazim svakog dana u kupovinu, lokalni prodavci me znaju po imenu, piljar mi odvaja sveže povrće, u kafeu znaju kakvu kafu pijem.

Tada se osećam kao kod kuće, jer kad ste u miru sa sobom i zadovoljni životom, onda svako mesto na planeti može da vam postane dom.

strana 1 od 401 idi na stranu