Put kojim bi se malo ko usudio da pođe, a kamoli 80-godišnjakinja

Osamdesetogodišnje žene uglavnom su kod kuće. Zato vam nije uobičajeno da čujete da je baka mladog duha poželela je da se uputi na petomesečno putovanje kroz Afriku, vozeći od Kejptauna do Kaira u polovnom modelu Toyote Conquest, koju je nazvala Trejsi.

Osamdesetogodišnje žene uglavnom su kod kuće. Pa zato vam nije uobičajeno da čujete da je baka mladog duha poželela je da se uputi na petomesečno putovanje kroz Afriku, vozeći od Kejptauna do Kaira u polovnom modelu Toyote Conquest, koju je nazvala Trejsi.

Džulija Albu vodi prosečan život u malom selu pored Kejptauna. Svakog jutra sluša radio, a jednog dana pokrenula se diskusija oko ekstravagantnog ukusa za automobile tadašnjeg predsednika Džejkoba Zume.

“Bila sam uznemirena. Nazvala sam odmah da kažem da ću uskoro napuniti 80, a da je moja dvadesetogodišnja Trejsi i dalje odlično radila. Rekla sam da bih mogla opušteno da je provozam do Londona i da ne mogu da shvatim zašto Zumi treba toliko automobila“

Pod utiskom odgovora koji je dobila, Albu je već tada isplanirala da vozi do Bakingemske palate ne bi li popila čaj sa kraljicom, a nešto što je u početku bila šala brzo se obistinilo.

“Moj partner je nedavno umro. To je bio iscrpljujuć proces, a onda sam i ja shvatila da nemam još mnogo do kraja života. Iznad ramena se osećam kao da imam 36, a ispod ramena 146. Želela sam da moja mladost još jednom pobedi“, rekla je.

Šest meseci kasnije, na dan njenog 80. rođendana, Albu je počela da ispunjava svoj san. Krenula je tog jutra iz svoje kuće u Jakalsfontinu putem severa.

“Odlučila sam da krenem. Bila sam vakcinisana protiv svakog poznatog virusa, iako je doktor rekao da ne misli da će mi trebati mere predostrožnosti protiv polno prenosivih bolesti. To je valjda trebalo da me uvredi. Trejsi je izgledala divno, tapacirana sedišta i štitnici za sunce u ružičastim bojama“

U Bocvani je iskusila svoju prvu afričku avanturu.

“Vozila sam se putem kada je odjednom prišao slon i udario moju sirotu Trejsi. Ali, sve je to nekako bilo magično. Od toplote koja je ulazila u moj automobil do baobab drveća. Znala sam da ću biti dobro jer su svi prema meni bili divni. Zvali su me ’Gogo’, što znači baka“

Prvih nedelja, Albu je često spavala u šatoru pokraj puta. Ali, iako je mladost želela da je gura napred, prave godine su se ispoljile i zdravstveni problemi su se ispoljili. Od avanture pak, nije odustajala, a porodica je ubrzo stigla da joj pravi društvo – jedna ćerka se vozila s njom do Zimbabvea, a sin ju je pratio kroz Malavi.

Taman kada više nije krila razočarenje kontinentom na kojem je rođena, njene oči su ugledale nešto magično – jezero Malavi, Viktorijine vodopade, ali i detalje života pored puta. Tu je bio čovek koji je prodavao polovan nameštaj ispod prašnjavago drveta, a zambijske devojčice su joj čitale. Prodavci su pržili miševe, vozači kamiona su joj delili hranu, a zreli paradajz je skupljala sama.

“Ni u jednom trenutku se nisam osećala usamljeno čak i kada sam bila sama. Najviše sam volela kada me deca posete i ti trenuci sa njima su bili divni. Ali morate imati na umu da je i Trejsi starija dama kao ja, a ovo je nešto što smo radile zajedno“

Njene godine su joj svakako pomogle. Na afričkim granicama može biti izuzetno teško za prelazak, ali ona je lagano prolazila preko svakog graničnog prelaza. Kamiondžije su je uglavnom poznavale sa puta, pa su je čak puštali ispred sebe.

“Verovanje u mudrost starijih je deo afričkih kultura, iako sam im u većini slučajeva bila presmešna. Jedan carinik iz Ugande me je pitao zašto vozim do Londona, a ja sam mu odgovorila da idem da pijem čaj sa kraljicom. Oči su mu zasijale i odmah mi je lupio pečat u pasoš“

Ipak, u svemu tome osećalo se njeno nezadovoljstvo što ne može fizički da istražuje svaki kutak i šupljinu afričkog kontinetna.

“Eh, da sam 40 godina mlada. Na toliko planina bih se popila, u toliko jezera bih plivala“

Umesto toga, Abi je svoju žeđ za Afrikom ugasila ponajviše zahvaljujći kontaktu s ljudima. Njen dnevnik popunjen je imenima stranaca, brojevima telefona i vizitkartama, uključujući i adrese stotine nastavnika kojima je poslala udžbenike kroz dobrotvorne organizacije sa kojima je povezana.

U Tanzaniji je naletela na malo selo i počela da priča sa jednim vršnjakom po imenu Vilijam. Tog dana su proveli nekoliko sati razgovarajući na klupici. Nekoliko meseci kasnije, stiglo joj je pismo od njega u Kejptaun.

“Tvoja aura i ličnost puna života je neverovatna. Tvoja volja da deliš lepe momente sa drugima naučila me je šta život može biti. Ja obećavam da ću vam praviti društvo, na neki svoj način“, napisao je.

U Tanzaniji, u rizortu gde uglavnom borave tek venčani parovi, skinula je večernju haljinu kako bi mogla da se kupa posle ponoći.

U Etiopiji kampovala je sa dvadesetogodišnjacima u Danakil depresiji, neonsko-osenčenim pejzažima i poljima soli, ravnici koju opisuje kao „kapiju pakla“.

Njen entuzijazam za Etiopiju je naročito zarazan – za dramatične pejzaže i duboku duhovnost koja prožima mesto. Sudan, takođe opisuje sa osećanjem strahopoštovanja koji je vezan za Afriku sa kojom se više ne oseća povezano.

“Mislim da je trenutak čiste sreće bio kada sam se vozila sama kroz Sudansku pustinju na dugom putu do Kartuma. Svirala je moja omiljena kaseta, a ja sam pevala i razmišljala o zelenoj Engleskoj u koju ću ubrzo stići“

Afrička odiseja završila se u Egiptu, zemlji u kojoj je više nije služila sreća čim pomene kraljicu. Na granici se nalazila nekoliko dana gde je čekala da Trejsi opreme arapskim tablicama, pa je tih dana spavala u kafiću.

“Nisam sigurna da li ste ikada proveli noć spavajući u istoj sobi sa sedam egipatskih muškaraca, ali to je bilo ludo iskustvo. Bili su ljubazni, iako su bili iznenađeni mojim prisustvom, ali su to vešto krili“

Albu kaže da se nikada nije plašila za svoj život na putovanjima.

“Da mi je neko ranije rekao da krenem putem Afrike, ta ideja bi mi bila potpuno apsurdna. Srećom svet se promenio i drago mi je što je tako“

Krenula je put Egipta, zaustavljajući se u Dolini kraljeva i završivši na zagađenim ulicama Kaira.

Poslednjeg dana parkirala je auto na obali Nila kako sakupila malo mutne rečne vode, koju je želela da čuva u kući proed boca napunjenih vodama sa izvorišta Belog Nila u Tanzaniji i Plavog Nila u Etiopiji.

Iz Kaira, Albu je odletela nazad u Kejptaun, posmatrajući kontinent koji se nalazi ispod nje sažaljevajući sapunitke koji ovu lepotu gledaju samo iz visine. Prošlo je nekoliko meseci otkako se vratila u svoje selo da bi se opet ukrcala na avion za Evropu i ponovo se udružila sa svojom Trejsi, koja je nedeljama boravila u kontejneru u Grčkoj nakon što je prešla Mediteran trajektom. Iz Grčke je vozila kroz Albaniju, Crnu Goru, Hrvatsku, Sloveniju, Austriju, Nemačku i Holandiju, a u London je stigla tik pred letnju sezonu.

“Umirala sam da popijem čaj sa kraljicom. Ali, bila je to nedelja kada je imala druge obaveze. Englezi su čudni ljudi – nisam sigurna da su znali da cene koliko sam dugo putovala do Bakingemske palate“

London pak, nije bio poslednje odredište na njenom putu. Prošle sedmice poovo je prešla kanal i uputila se ka Italiji odakle će otploviti za Tunis i započeti sa vožnjom do Kejptauna.

“Pa, zašto da ne? Šta da radim? Da sedim na fotelji i čekam da umrem? Postoji sloboda koja dolazi sa starošću koju mnogi ljudi ne shvataju. Nisam to znala pre svoje avanture, ali u mojim godinama ste mnogo slobodniji nego što ste ikada bili. Izgubili ste muža, deca su odrasla, a vi se onda manje brinete o posledicama svojih postupaka“, zaključila je u razgovoru za BBC.