Jugoistok Francuske - melem za stomak i oči

Kroz prozor voza, ubrzo posle arapskog geta, počinje prelep prizor zelene centralne Francuske.
Posle tri sata udobne vožnje, Alpi su “istrčali” kroz prozor i znao sam da je Grenobl blizu.

Grenobl (Foto: Aleksandar Mitroviæ)

Na sat od Ženeve, dva od Torina i četiri do Mediterana nalazi se mesto koje je, kad pogledaš mapu Evrope, locirano tačno u centru.

Ovaj olimpijski grad koji leži na dve reke je jedan od većih evropskih centara informatike. Pola veka ranije od boja na Kosovu, u Grenoblu je osnovan jedan od najstarijih univerziteta.

Na stanici me čeka automobil veličine konzerve i u njemu moj ortak Benoit. Prvo pitanje bilo je: “Jesi li gladan?”.

Mogu da kažem da je to bio prvi put da vidim sivilo fasada koje ima života i izgleda prelepo. Gde god se okreneš, Alpi su oko tebe; kroz stare ulice gamižu tramvaji poslednje generacije puni studenata.

Foto: Aleksandar Mitroviæ

Naša finalna destinacija je jedno selo u okolini grada na putu za ski centar Courchevel.

Veurey-Voroize je kao iz filma - uvrnute ulice sa tesnim kućicama se ulivaju u reku. Ulazimo u dvorište i odmah krećemo u kulinarsku akciju.

Benoit već uveliko sprema hranu. Fruncuska kuća koja nema tri kuhinje nije kuća. Hladan punč od kajsije se sipa velikom kutlačom. Na stolu zaboden kulinarski simbol Grenobla - “Gratin Dauphinois” (kolač od krompira i oštrog grijer sira sa velikim količinama belog luka, putera i punomasnog mleka,preliven jajima i zapečen u keramičkoj posudi).

Na stolu leži vise flaša nego čaša. Tu su vina od mladog božulea pa do iskusnog Siraza, koja potiču iz okoline. Gde se služe male čaše za vino, tu se gaji iskrena ljubav prema hrani. Tu su domaće slatke i slane palačinke (crepes), čisto kao meze. Sveže glavice crnog luka, kornišoni i, barene artičoke su pomoćni rekviziti. Cela trepeza potiče iz bašte (izuzev alkohola).

Foto: Aleksandar Mitroviæ

Na pomoćnom stolu je nekoliko velikih bageta i više varijacija domaćeg džema i sireva, koji se čuvaju za kraj.

Dupli Charteuse (slican nasem pelinkovcu) je znak da je fešti kraj.

Pre nego što sam otišao da spavam, skoknuli smo i do seoskog trga i parkića da pogledamo bika od pola tone kako se sprema da se na ražnju vrti celu noć nad žarom.

Foto: Aleksandar Mitroviæ

Sunčano i toplo jutro sa snežnim vrhovima Alpa je tipičan prizor ovde.

Doručak u lokalnoj pekari – kroasan sa malo putera i džema i kafica.

Nekoliko puta godišnje meštani Veurey-Voroize-a organizuju piknik proslavu. Svako da po 20 evra za bika na ražnju, muziku, tombolu, pomoćno osoblje... Posle cele noći bik je preplanuo na žaru. Veliko bure vina stoji sa česmom na kojoj se naliva čaša i sa strane baci jedan evro.

Plus, svako je pripremio neko jelo i postavio na dugački “svadbarski” sto gde se razmenjuju kašike. Neviđen izbor “opasnih” specijaliteta.

Zanimljivo je da se svima dopada američka kantri muzika, a čak je u blizini parkiran tipičan hot tog štand sa nekim užasnim viršlama i pomfitom potopljenim u ulju.

Na moje pitanje zašto hot dog, jasno mi je jedan meštanin odgovorio da imaju želju da se nekoliko puta godišnje najedu takve hrane. Nekoliko starijih žena napravilo je ogromne tepsije tarta tatina (kolača od jabuka).

Od predsednika opštine pa do novog prvaka u boćanju svi su zagrejani od vina i nasmejani, a na kraju večeri trg i parkić su bili očišćeni kao da se ništa nije ni desilo.

Foto: Aleksandar Mitroviæ

Sledeće jutro bilo je rezervisano za vožnju ka moru. Doručak ponovljen na istom mestu, i - “paljba”. Kroz prozor auta planine se polako smanjuju i počinje ljubičasto-zeleni pejzaž polja lavande i vinograda.

Neke vinarije izgledaju kao benzinske pumpe, gde Francuzi crevima toče vina u svoje kanistre, dok je cena po litru malo skuplja od benzina.
Mi smo izbarali lokalne puteve, a ne auto-puteve ka moru, jer za novac koji bismo dali na putarinu, možemo da grickamo po seoskim krčmama i uživamo u okolini.

Hyeres (Foto: Aleksandar Mitroviæ)

Magična mesta kao sto su Orange i Gap mirišu na Mediteran iako nisu na moru i stvarno je vredno videti ih. Hyeres najstarije turističko mesto na Francuskoj rivijeri, omiljeno među starim britanskim buržujima, grad pomorandži i palmi sa prelepim starim naseljem.

On je kao iz reklame za Benetton - svaka zgrada je različite boje. Neka lokalna kafana reklamira samo jedno jelo – Bouillabaise, broj 1 jelo na Rivijeri; bogatu riblju čorbu sa šafranom.

Iako Italjiani tvrde da je to njihov recept, Bouillbaise je religija ovde. Naravno prateći rekvizit je bio Aix-en-Provence roze vino.

Marina u Antibes (Foto: Aleksandar Mitroviæ)

Nastavljajući dalje rivijerom nižu se prelepa ribarska mesta, priroda je slična jadranskoj. Sen Trope je bio prepun i skup i zato smo završili dan u prelepom mestu zvanom Antibes.

Smešteno između Nice i Kana, sa prelepom marinom gde na svakom ćosku možes da vidiš trag Pikasa počevši od pepeljara sa motivima njegovih slika, pa do pravih dela i njegovom muzeju. Jedan od najstarijih i najboljih hotela na svetu je baš u ovom gradu smešten u obližnoj šumi (Hotel du Cap).

Laka salata Nicoise (zelena salata sa tunjevinom) i kugla sladoleda od lavande i meda je bio poslednji potez te večeri.

Sutradan me je čekao put nazad na Alpe. Na povratku ka severu, skoknuli smo do mesta gde se rodio parfem i gde je živela Edit Pjaf – Grasse.
To je mesto umetnika na velikoj nadmorskoj visini gde možes da vidiš Kan na horizontu i Mediteran na dlanu. Kupio sam nekoliko lokalnih parfema i mirišljavih sapuna za poklone kući.