Najstrašniji film o Holokaustu - premijera posle 70 godina

“U proleće ’45...” čujemo glas naratora ispod slike idiličnog nemačkog krajolika u proleće “...saveznici su napredovali u Nemačkoj sve do Bargen-Balzena. Uredni voćnjaci i sređene farme momentalno su ostavili pozitivan utisak na britanske vojnike. Sve dok nisu osetili smrad...”

Tako počinje britanski film o Holokaustu koji je čamio na polici celih 70 godina, pre svega iz političkih razloga. Smrad je dolazio od izgorelih leševa i od logoraša koji su bili zatvoreni u koncentracionom logoru Bargen-Balzen, tik pored onih urednih voćnjaka.

Dok su saveznici oslobađali jedan po jedan koncentracioni logor, britanski ministar informisanja Sidni Bernštajn (koji je kasnije osnovao televiziju Granada) izabran je da snimi film koji će dokumentovati dokaze o nacističkim zločinima.

Bernštajn je formirao impozantan tim, sastavljen od budućeg laburističkog šefa kabineta Ričarda Krosmana (koji je napisao poetičan scenario) i Alfreda Hičkoka, koji je doputovao iz Holivuda da bi savetovao Bernštajna o strukturi filma. Radni naziv je bio “German Concentration Camps Factual Survey”.

Tokom rada na filmu konstantno im je stizao materijal sa terena. Britanske, američke i sovjetske trupe su im slale snimke i fotografije iz 11 koncentracionih logora uključujući Aušvic, Buhenvald, Dahau i Bergen-Belzen. Ti dokumenti su prikazivali mrtve, osakaćene, bolesne, ali i takve gorozote kao što su ostaci ljudskih tela u pećima.

U jednom snimku iz koncentracionog logora Majdanek vidimo velike džakove pune ljudske kose. Kosa je odsečena sa leševa, pažljivo je sortirana i izmerena. “Ništa se nije bacalo”, čujemo naratora. “Čak su im i zubi vađeni iz vilica.” Bernštajnov film u jednom trenutku prikazuje gomilu naočara. “Ako jedan od 10 ljudi nosi naočare”, kaže narator, “ šta mislite, koliko njih je ubijeno da bi se napravila ova gomila?”

Sedamdeset godina nakon što je sve ovo snimljeno, režiser i antropolog Andre Singer je napravio dokumentarac “Night Will Fall” koji će krajem januara biti prikazan na televiziji BBC.

Singer je intervjuisao preživele zatvorenike, koji su se pojavljivali u originalnom, Bernštajnovom filmu. Jedna od njih je Anita Lasker-Valfiš (danas ima 89 godina), koja se seća dana kada su britanski vojnici ušli u Balzen-Bergen.

“To je bio neverovatan trenutak. Odjednom, čuli ste upozorenja na engleskom jeziku: “Ostanite mirni, ne napuštajte logor, pomoć samo što nije stigla”. Nismo mogli da verujemo šta čujemo.”

Lasker-Valfišova i njena sestra Renata su u Balzen-Bergen došle iz Aušvica, nakon što su nacisti počeli da se povlače pred Crvenom armijom. U Aušvicu, Anita je bila članica logoraškog orkestra i svirala je violončelo svako jutro dok su zatvorenici odlazili da rade, kao i kada su se vraćali u logor. Takođe je svirala i koncert za SS trupe.

“To je jako teško opisati”, govori Anita Lasker-Valfiš o danu kada je osetila slobodu. “Provedeš godine spremajući se da umreš i onda shvatiš – još uvek si tu. Imala sam 19 godina tad. Svaki britanski vojnik nam je izgledao kao bog lično. Nismo očekivali da ćemo doživeti i preživeti logor, ali jesmo. Bili smo tu i disali smo.”

Posle rata, sestre su se preselile u Englesku, a Anita je postala istaknuti član Britanskog kamernog orkestra u kome je svirala, naravno, violončelo.

“Sudbina sestara Lasker-Valfiš je više izuzetak nego pravilo”, priča Andre Singer. “Mnogi logoraši su ostajali tamo i do pet-šest godina nakon oslobođenja. Oni najčešće nisu imali gde da idu – posebno ne u Britaniju ili Ameriku. Nismo ih želeli.”

Singer je intervjuisao još jednog zarobljenika iz Balzen-Bergena, Hrvata Branka Lustiga. U trenutku kada su saveznici došli da oslobode logor Branko je bio toliko bolestan da kada je čuo zvuke i buku po dolasku vojnika, pomislio je da je u raju i da sluša orkestar anđela koji svira trube. U realnosti, to su bile gajde koje su svirali škotski vojnici.

Mnogo godina kasnije, Stiven Spilberg je izabrao Lustiga (koji se tada bavio filmom), da bude producent filma “Šindlerova lista”. Lustig ima teoriju zašto britanske vlasti nisu bile raspoložene da se prikaže Bernštajnov dokumentarac.

“U to vreme, Britanci su imali dovoljno svojih problema sa Jevrejima”, kaže on. Pod tim Lustig misli na agitovanje cionista za to da Jevreji dobiju svoju zemlju, a sve to dok je Velika Britanija imala protektorat nad Palestinom. Britanske vlasti su strahovale da će ovaj film samo raspaliti to osetljivo pitanje.

Singer kaže da je već dobio oštre kritike zato što je uvrstio Lustigovu opasku u svoj film.

“Nema nekakvih čvrstih dokumenata zašto film nije toliko dugo prikazan. Međutim, mislim da je Branko ipak u pravu.”

Singer dodaje da je 1945. sekretar za inostrane poslove dolazeće laburističke vlade Ernest Bevin bio anticionista i da nije blagonaklono gledao na stvaranje jevrejske države. Međutim, za to ne postoje čvrsti dokazi.

Jedini zvanični dokument koji imamo na tu temu, jeste pismo ministartva inostranih poslova u kom se kaže “da prikazivanje takvog filma nije dobra ideja”.

Bilo kako bilo, film koji oni koji su ga videli nazivaju remek-delom britanske dokumentarne filmske istorije, čekao je 70 godina na polici. Bernštajn je preminuo 1993. i Singer kaže da je do kraja života žalio što nije kompletirao ovaj dokumentarac.

Snimci iz Bernštajnovog nezavršenog filma dokazuju krivicu komandanata koji su vodili koncentracione logore, a koji su kasnije osuđeni u Nirnbergu i Linebrugu. Anita Lasker-Valfiš se seća koliko je bila preplašena dok je u Lineburgu svedočila protiv komandanta logora Bergen-Balzen Jozefa Kramera, koji je imao nadimak Zver iz Balzena. Njeno svedočenje su potvrdili snimci iz filma, koji su bili potpuno suprotstavljeni argumentima Kramerove odbrane.

“Kramer je rekao da nije imao hranu, da nije imao čime da hrani zatvorenike i da je to jedini razlog zašto su oni u tako lošem stanju. Na snimcima iz filma se jasno vidi da to nema veze sa istinom”, kaže Singer. Kramer je osuđen na smrt vešanjem 1945.

Krosmanov scenario se završava sledećim rečima: “Ako svet ne nauči lekciju kojom nas ove strahovite slike uče, pašće noć. Ali mi, koji smo, uz božju milost, preživeli, sigurno ćemo naučiti.” Da li je Singer saglasan s ovom opaskom?

“Voleo bih da je Krosman bio u pravu, ali nažalost posle 1945. desilo se mnogo genocida, koje nisu sprečila saznanja iz Drugog svetskog rata.”

Uprkos tome, Singer misli da ove duboko uznemirujuće slike, koje na trenutke izgledaju jezivije od najgoreg filma strave i užasa, treba da se pogledaju.

“Ja sam rođen 9. maja 1945, tako da pripadam generaciji koja je znala o tim događajima, ali moj odrasli sinovi, na primer, znaju vrlo malo. Trebaju nam ovakvi snimci da bi nove generacije bile upoznate sa istorijom.”

Da li Singer misli da će se “Night Will Fall” prikazivati u školama?

“Mislim da hoće, iako postoji veliko protivljenje, jer je film zaista uznemirujući. To je istina, ali mislim da ako film sagledamo u pravom kontekstu, on nam samo može pomoći da bolje sagledamo šta se desilo. Sve strave i užase rata možemo razumeti samo ako vidimo ovakve slike i snimke”, zaključuje Singer.