Okajte grehe preko Interneta!

Liza ima 14 godina. Jednom prilikom je tokom šetnje u obližnjem parku „dobila nagon da udari jednu stariju gospođu“, što je i uradila. Jedan student je priznao da je „ukrao knjigu iz neke biblioteke“, a jedan službenik je „juče na poslu zabušavao“. Čitanje ovakvih i sličnih ispovesti na takozvanim „onlajn ispovedaonicama“ prisutno je od samog početka ere interneta, piše Dojče Vele.

Grehovi koji (ni)su vredni pomena

Šta je to u ljudima što ih motiviše da na internetu pišu o svojim grehovima? O tome se zaista naširoko može raspravljati. Istinitost i verodostojnost mnogih ispovesti je često upitna. Među onima koji o ovome pišu puno je šaljivdžija i veb-retoričara, a mnoge ispovesti su često i seksualne fantazije.

Druge ispovesti, odnosno „grehovi“, česti su do te mere detaljno opisani pa se stiče utisak, da je onaj ko ih je pisao jednostavno po svaku cenu želi da pridobiju pažnju čitalaca i time samom sebi da „da oduška“. Ipak, sve ispovesti imaju nešto zajedničko, a to je da su u službi voajerskih poriva onih koji ih čitaju, pa nemaju veze sa sličnim hrišćanskim obredom.

Beta/AP

Religiozna i virtuelna stvarnost

Zvanične crkvene ispovedaonice ne postoje u internet univerzumu. Ipak, ta ideja nije apsurdna. Anonimnost koja je na klupi ispovedaonice postoji i u samoj arhitekturi prostora, u internetu bi postojala kvazi automatski, kao šansa za istinsku iskrenost između onog ko se ispoveda i sveštenika. Međutim, prema savremenim teološkim shvatanjima u katoličkoj crkvi, ispovest na internetu nije moguća.

Priznanje greha i oproštaj za pokajnika uz blagoslov sveštenog lica, kod katolika spada u sedam sakramenata. Ustvari, pripada „svetim tajnama“ koje su „znak i alat“ za susret sa Bogom. Na internetu ne postoje sakramenti, napisano je u vatikanskom dokumentu “Crkva i internet“ iz 2002. godine. U istom se još navodi da “virtuelna realnost nije zamena za istinsko prisustvo Hrista u euharistiji“.

Stvarno prisustvo u ispovedaonici

Isto kao što je, prema katoličkom shvatanju, Hrist "prisustvovao" Poslednjoj večeri, tako i ispovesti, uprkos anonimnosti u ispovedaonici, pripadaju realnom susretu vernika i sveštenika. "To nije samo duhovni već i fizički susret”, objašnjava Bernd Hagenkord, sveštenik i šef nemačke redakcije Radio Vatikana. Hagenkord je kao bloger svakodnevno prisutan na tom “raskršću” puteva vere i modernih medija.

Njegov kolega iz druge hrišćanske konfesionalne grupe, član Višeg crkvenog saveta Sven Vaske, sveštenik koji vodi online redakciju Evangelističke crkve u Nemačkoj, kaže. “Na kraju krajeva pitanje je kako se definiše realnost? Šta se podrazumeva pod stvarnim ličnim susretima? Da li se oni mogu upriličiti uz pomoć medija? Ako ja internet ne shvatim kao stvarnost, već kao virtuelnu stvarnost, opet je teško komunicirati ako nemam istinskog i realnog sagovornika”.

Čišćenje savesti uz pomoć aplikacija

U evangelističkoj crkvi ispovest već odavno ne igra tako veliku ulogu kao kod katolika. Ona u ovoj priči ne pripada sakramentima. Telesno prisustvo nije obavezujući uslov za ispovest. Sven Vaske smatra da se „stvarni susret“ može dogoditi i uz pomoć računara, kao i da se “četovanjem” može obavljati dušebrižništvo. “Pošto mi u internetu nemamo kontakt sa nekom virtualnošću, nego sa realnim životom, onda je u datim okolnostima ispovest, priznanje greha i njihov oprost i na taj način moguć“, kaže Vaske.

Vatikan ipak ide u korak sa vremenom. Danas jedan katolik može „slediti“ papu i preko Tvitera. Vernik može teološki „verodostojan“ blagoslov dobiti i preko mobilnog telefona uz pomoć aplikacije nazvane „confession“. Ona korisnicima omogućava da počinjene grehe preispitaju i da im telefon služi kao beležnica u toku ispovesti u crkvi. Ipak, kod katolika su priznanje greha i oproštaj, uprkos komplikovanim teološkim raspravama, i dalje nešto sasvim “analogno”, a ni evangelisti, uprkos omogućavanju online ispovesti u izuzetnim prilikama, ne planiraju da prebacuju veru na internet.