Nesrećna Staljinova lepotica - živela je u paklu, a njena smrt je i danas najveća misterija Rusije

Staljin je Nadeždu Alilujevu upoznao još 1903. dok je još bio u braku sa Jekaterinom Svanidze. Spojilo ih je prijateljstvo sa profesionalnim revolucionarom Sergejem Alilujevim, Nadeždinim ocem.

Staljin je početkom 20. veka već duboko bio u revolucionarnim vodama, tragajući za ilegalnom štamparijom.

Jedna takva se nalazila u Bakuu, a vlasnik je bio Alilujev. Sve češće je odlazio u njihov dom, naročito posle 1907. godine kada ostaje sam posle smrti svoje prve supruge. Dom Alilujevih u gradu na obali Kaspijskog mora postaće Staljinova svakodnevica, kojoj je naročitu draž davalo druženje sa Sergejevom decom – Pavlom, Anom i šesnaestogodišnjom Nadeždom.

Uspeh revolucije u Rusiji, doneo je i Staljinov vrtoglavi politički uspon. Postao je komesar nove boljševičke vlade kome su poverena pitanja nacionalnosti. Već 1919. godine, Josif se setio svojih starih prijatelja iz Bakua ponudivši Nađi da pređe u Moskvu i postane njegova sekretarica.

Uskoro će Nadežda pored poslovnih obaveza preuzeti i brigu o Staljinovom domaćinstvu. Uprkos moći koju je komunistički lider posedovao ono je tih dana bilo veoma skromno. Tih godina nije bilo raskošnih ceremonija upriličenih povodom sklapanja brakova partijskih kadrova. Nadežda je gotovo bez pisanog traga postala supruga 20 godina starijem Josifu 1919. godine.

Brinula se o kući i muževljevom sinu iz prvog braka – Jakovu, a par je uskoro dobio i zajedničku decu – Vasilija, rođenog 1921. i Svetlanu rođenu 1926. godine.

Istoričari i poznavaoci prilika u SSSR-u navode da je sovjetski vođa bio brutalan prema Nadeždi još od prvih dana njihove veze, a postoje dokazi da je pokazao mračnu stranu svoje ličnosti i ranije.

Navodno, silovao je Nađu u vozu tokom jednog službenog putovanja, a zatim joj ubacio crv sumnje rekavši da postoji realna verovatnoća da su njih dvoje u krvnom srodstvu. Staljin je tada rekao budućoj supruzi da je tokom skrivanja u Bakuu, godinama radnije, iskoristio gostoprimstvo Alilujevnih i stupio u vezu sa njenom majkom. Zbog toga je otvoreno izrazio sumnju da je upravo on njen otac.

Pakao koji je trajao

I tako se Nadeždin život pretvorio u pakao koji je trajao. Prema navodima Nađine bliske prijateljice Poline Žemčužine, periodi napetosti bili su sve češći i duži. Istoričari se danas slažu da je moguće da je Nađa patila od neke duševne bolesti, eventualno bipolarnog poremećaja. Svedoci Staljinovog i njenog zajedničkog života kažu da je patila od čestih promena raspoloženja koje su od nje napravile naizgled “ludu ženu”.

Godine 1932. u jeku priprema za obeležavanje jubileja Oktobarske revolucije, njen brat Pavel se spremao na diplomatski put u Berlin. Kada je upitao sestru šta bi želeo da joj donese, ona je nedvosmisleno odgovorila: “Revolver”.

Pavel je uslišio njenu želju i ne pitajući za povod doneo mali damski pištolj “Valter”.

Na dan kada je u čitavom Sovjetskom Savezu obeležena petnaestogodišnjica Revolucije, Nadežda je i pored velike glavobolje na koju je žalila naterana da prisustvuje svečanosti priređenoj u krugu Industrijske akademije koju je i sama nekada pohađala. Kasnije je bračni par prisustvovao svečanoj večeri. Izbila je žestoka svađa pred članovima čitavog državnog vrha, posle čega je Staljinova supruga napustila skup.

Epilog večeri je Nađino samoubistvo, izvršeno pomenutim pištoljem.

(Samo)ubistvo o kojem se i danas priča

Postoje brojne kontroverze koje se odnose na to da li je Nadežda sama oduzela sebi život. Prema zvaničnoj verziji, Nađa je umrla od bolesti, ali mnogi i danas veruju da ju je Staljin ubio.

Ipak, Staljin je zvanično bio van kuće kada se tragedija dogodila, a kada je saznao za smrt svoje supruge, odmah je napustio sve državne obaveze planirane povodom jubileja.

Posluga u njihovom domu je bila smenjena, a sam Josif je organizaciju pogreba preuzeo na sebe.

U to vreme postojao je običaj kremacije visokih državnih zvaničnika ali se Staljin pobrinuo da Nadežda ima uobičajeni pogreb. Na komemoraciju je došao sasvim sam, prišao kovčegu a zatim izjavio: “Otišla je kao neprijatelj”.

Foto: Profimedia

Ipak, najbliži rođaci među kojima su i njihova deca, svedoče da je Staljina pogodila Nađina smrt. O tome govori i jedan njegov komentar dat neposredno posle tragedije kada se sovjetski vođa našao u porodičnom stanu.

"Ovaj pištolj izgleda kao igračka koja jedva može da opali… bio sam loš muž, nisam stigao da je odvedem u bioskop", rekao je veliki vođa, a kasnije su ispričala njegova ćerka Svetlana.

Upravo Svetlanini memoari se danas smatraju retkim verodostojnim štivom koje može da posluži u odgonetanju toga šta je Staljin zaista osećao prema Nadeždi.

Ćerka je zabeležila da je na njen grob odlazio često i to potpuno sam.

"Išao je noću, a tamo je provodio sate i sate sve do svitanja. Pušio je lulu i razgovarao sa Nađom", napisala je Svetlana dodajući da je najgore to što je tek nakon majčine smrti otac zapravo počeo da obraća pažnju na nju. Josif Staljin se nakon ovog događaja više nije ženio. Jedino je bio blizak sa ćerkom Svetlanom ali je i ona, kada je porasla, emigrirala iz Sovjetskog Saveza.