Kao 185 Hirošima: Najjača eksplozija ikada ostaje misterija veka

30. juna 1908. godine eksplozija je protresla šumu u Sibiru, u blizini reke Podkamenaja Tunguska. Ta vatrena lopta veličine 50 do 100 metara zahvatila je šumu i uništila oko 2.000 kvadratnih kilometara tajge, sravnivši sa zemljom oko 80 miliona stabala. Zapisi navode da je prizor eksplozije bio nestvaran, a celo nebo je bilo prekriveno vatrom.

Lokalni stanovnici su osetili toplotu eksplozije, a neke je udar oborio na tlo. Na sreću, područje na kome se dogodila ogromna eksplozija bilo je uglavnom nenastanjeno, tako da nema službenih izveštaja o ljudskim žrtvama. Ali je zato stradalo mnogo životinja. Stotine jelena pretvoreno je u potpuno spaljene lešine.

Velika sibirska eksplozija ili Tunguska eksplozija ostala je najjača ikada zabeležena u istoriji - proizvela je najmanje 185 puta više energije od atomske bombe bačene na Hirošimu. O njenoj jačini govori podatak da su se seizmički potresi osetili čak do Velike Britanije.

Sto godina kasnije još nije otkriven razlog ove velike eksplozije, a mnogi su uvereni da se radilo o asteroidu ili kometi.

Područje Tunguske u Sibiru je izolovano mesto, sa dramatičnim klimatskim uslovima. Ima duge i hladne zime i kratka leta, kada se tlo pretvara u blatnjavu močvaru. Zbog toga je pristup izrazito težak, pa je vrlo teško moglo da se proveri i otkrije šta je bio razlog eksplozije.

Osim toga, ruske vlasti su tada imale veće probleme od naučne znatiželje. U zemlji su rasli politički nemiri, a Prvi svetski rat i revolucije koje su ga sledile bili su udaljeni samo par godina tako da je eksplozija pala u drugi plan. Tek 1927. godine tim ruskih naučnika, pod vođstvom Leonida Kulika, otputovao je u to područje. Kada je stigao u Tungusku, šteta je još bila očigledna, iako je prošlo više od 20 godina.

Njegova teorija je bila da je meteor eksplodirao u atmosferi. Međutim, zbunjivalo ga je nepostojanje udarnog kratera ili bilo kakvih drugih ostataka meteora. Da bi to objasnio, on je naveo da je močvarno tlo previše mekano da bi očuvalo tragove udara, pa su ostaci sigurno negde duboko pod zemljom.

Ruski naučnici su kasnije tvrdili da je u pitanju bila kometa, a ne meteor. Ekspedicija iz 1958. godine je, međutm, otkrila sitne ostatke silikona i magnetita u tlu. Dalje analize su pokazale visok procenat nikla, što je poznata karakteristika meteoritske stene, piše 100posto.

"Meteorsko objašnjenje" je ipak delovalo kao tačno, pa je K. Florenski, autor izveštaja iz 1963. godine, bio spreman konačno da stane na kraj raznim fantastičnim teorijama.

Tim naučnika, pod vođstvom Viktora Kvasnjcja iz Nacionalne akademije nauka u Ukrajini, analizirao je 2013. godine mikroskopske uzorke stena prikupljenih sa mesta eksplozije 1978. Stene su bile meteoritskog porekla.

Ključno za ovu analizu bilo je to što su analizirani komadići meteora izvađeni iz sloja treseta iz 1908. godine.