Objavljeni nikad viđeni snimci poslednjih Hitlerovih dana

Mnogi još ne veruju da je Njujork tajms na Tviteru pitao svoje čitaoce da li bi ubili bebu Hitlera, da se mogu vratiti u istoriju. Koliko su time uzburkali javnost dovoljno govori činjenica da je i američki predsednički kandidat Džeb Buš sav ponosan izjavio da "Bi!", dok je Ben Karson samo tiho komentarisao da on nije za pobačaj.

Budući da niko nema vremeplov, koncentrisali smo se na pitanje koje takođe izaziva kontroverze u nekim krugovima: kako je Hitler umro?

Kad je počeo Nirnberški proces, šest meseci nakon kraja rata, mnogi nisu bili sigurni da li je Hitler zaista mrtav. Za to su uveliko bili krivi Rusi koji su tvrdili da je diktator napustio Berlin, a kad je američki predsednik Hari S. Truman na Postdamskoj konferenciji direktno pitao Staljina da li je Hitler mrtav ili nije, Staljin je odgovorio: "Ne!".

Tako je 1947. godine nirnberški sudija i američki advokat Majkl Musmano krenuo u misiju dokazivanja toga da je Hitler mrtav. Tokom dve godine pričao je s više od 100 ljudi širom Nemačke, intervjuisao je mnoge preživele članove Hitlerove vojske i civilne radnike koji su svedočili o poslednjim danima velikog diktatora u njegovom bunkeru.

1948. godine Musmano je neke od svojih svedoka čak i intervjuisao, a kad je umro 1968. godine, njegova porodica je odlučila svu zaostavštinu da donira Univerzitetu Djukejn u Pitsburgu. Tu se nalazila i jastučnica iz Hitlerovog bunkera, brojni tekstovi i kolekcija filmova koji godinama nisu dirani.

Ti filmovi su napokon prebačeni na DVD-ove 2007. godine. Tada je otkriveno da je Musmano snimio svih 22 intervjua sa svedocima koji su iz prve ruke prepričali Hitlerove poslednje dane, sve do (i uključujući) dan(a) kad je počinio samoubistvo 30. aprila 1945. godine.

Deo Musmanovih fascinantnih snimaka prikazan je kao deo specijala koji je Der Spiegel montirao 2013. godine, a Amerikancima su one prvi put bile dostupne tek sinoć, kao deo dokumentarca 'The Day Hitler Died'.

Dokumentarni film se sastoji od odglumljenog dela pred smrt najvećeg krvnika, kao i produženog dela Musmanovih intervjua iz 1948. godine.

Foto: wikipedia

Sećanja poslednjih očevidaca

Dokumentarac počinje 20. aprila 1945. godinae na Hitlerov 56. rođendan, te poslednji put kad je nacistički vođa viđen ili snimljen u javnosti. Taj dan je Hitler napustio svoj bunker samo kako bi dodelio Gvozdene krstove Hitlerovoj mladeži za junačku obranu Berlina pred napredujućim Sovjetima.

Na snimcima se vidi kako se Hitler rukuje s dečacima i kako ih tapše po ramenima, nakon čega se vraća u bunker, tajno skrovište u kom je proveo svoje poslednje trenutke. U tom bunkeru nalazilo se 16 prostorija, a jedini pokazatelj vremena bio je sat Hitlerovog dede koji se nalazio u Hitlerovoj kancelariji.

Hitler je održavao sastanke u minijaturnoj 3x5 metara velikoj sobi, s 15 generala, pri čemu je jedino glavni šef smeo da sedi.

Jedan od ljudi koji su tamo bili prisutni bio je i aristokrata baron Fon Loringoven, koji se nikad nije priključio nacističkoj stranci, a kasnije je ispričao Musmanu: "Niko se nije usudio da spomene poraz Hitleru. Ako biste to učinili, mogli ste očekivati smrt. Uz to, i cela vaša porodica bi bila u opasnosti. On se i dalje nadao i spominjao je tajno oružje, kao i razdor među saveznicima".

Foto: wikipedia

Ali prema rečima Hitlerove sekretarice Gertrude Junge, koja je počela da radi za njega s 22 godine, 1942, kako su se Sovjeti počeli približavati, tako su počele i priče o samoubistvu.

"Nakon 22. aprila stalno je pričao o samoubistvu. I to na takav način da nije bilo sumnje da mu se bliži smrt. Planirao je da uzme otrov, istovremeno se ubijajući pištoljem", objasnila je Junge.

"Bio je jako lošeg zdravlja. Godinama je uzimao lekove, tablete i injekcije. Tokom poslednjih dana ruke su mu se neprestano tresle. Pred strancima bi to pokušavao da sakrije, pa mislim da se malo stideo toga."

Junge je izjavila da je Hitler naredio da mu isprazne sef i da zapale sav njegov sadržaj, osim njegovog vernog pištolja Valtera PPK 7.65.

"Rekla sam mu da ako planira umreti da bi najbolje mesto za to bilo u ratu, vodeći svoje ljude. Ali on je rekao da se boji da bi ga samo ranili i uhvatili, a zatim bi ga se Rusi dočepali.

23. aprila Hitlerov ministar propagande Jozef Gebels i njegova supruga Magda izjavili su da ne žele da žive nakon što više ne bude firera, te su se čitav dan dogovarali o tome kako će umreti. Tada su odlučili da će, zajedno sa sobom, otrovati i svoje šestoro dece, od kojih je najstarije imalo svega 13 godina. Trenuci konačnih izdaja, slavlja i očaja

28. aprila, u 22 sata Sovjeti su bili svega 500 metara udaljeni od bunkera. Stvari su postale još gore kad je Hitler je saznao da ga je Hajnrih Himler, čelnik SS-a, izdao i da se pokušava nagoditi s Amerikancima.

Zbog toga je Hitler totalno poludeo i, prema tvrdnjama Fon Loringovena, naredio je da se Himlerov predstavnik u bunkeru, general Fegelajn, upuca. Fegelajn je pak bio i rođak Eve Braun, čija je sestra čekala Fegelajnovo dete, pa iako je Eva preklinjala Hitlera da ga ostavi u životu, ovaj nije posustao.

Te noći Hitler je počeo da sastavlja detalje svoje oproštajne poruke i politički testament koje je zapisivala Junge, a u kojima je naveo da su Jevreji prouzrokovali rat, da želi da se njegovo telo kremira i da njegov narod mora nastaviti s borbom i nakon njegove smrti. Dodao je i da će se zbog njene vernosti i spremnosti da umre s njim, napokon venčati s Evom Braun, s kojom je bio u vezi od 1932.

Sat nakon ubistva generala Fegelajna, oko jedan sat ujutro 29. aprila pojavila se Eva Braun u crnoj haljini, uz Hitlera u standardnoj tunici, pored kog je stajao Gebels kao kum, pa je srećni par proglasio vernost jedno drugome i bili su venčani. Istovremeno su se venčali i pripremali za samoubistvo. Popili su malo šampanjca i veselili se da bi se do jutra Hitler počeo ponašati pomalo paranoično.

"Bio je depresivan i sumnjičav prema svima. Čak je sumnjao da će ga otrov samo omamiti i da će pasti živ u ruke saveznika, pa je odlučio da testira otrov. I to na svojem najboljem prijatelji, psu Blondiju. Pas je umro odmah nakon isprobavanja otrova.

Te večeri je u bunkeru puklo nekoliko cevi, pa se proširio smrad urina, a u 22 sata je britanski radio objavio vest o smrti Musolinija, čije je telo naopačke obešeno na trgu u Milanu.

"To ga je pogodilo više od bilo čega drugoga", prisetila se Junge. "Toga se uveliko bojao, bilo da ga ulove mrtvog ili živog, da njegovo telo ne izlože smehu i degradaciji."

Foto: wikipedia

"Smrt se osećala u vazduhu"

U 13 sati 30. aprila, kad su Sovjeti bili svega 200 metara udaljeni od bunkera, Junge je ručala s Hitlerom i Evom. "Svi su osećali prisutnost smrti u zraku", izjavila je sekretarica.

Budući da je Hitler bio vegetarijanac, njihovo poslednje jelo su bili špageti s kupusom i salatom. Nakon ručka se Eva presvukla u Hitlerovu omiljenu haljinu, napravila sebi frizuru i nalakirala nokte. Junge je Hitlera videla poslednji put oko 14:30. U 14:35 Magda Gebels je zahtevala da vidi Hitlera, kog je pokušala uveriti da ipak svi pokušaju da pobegnu, što je on odbio. Tako je Magda bila poslednja osoba koja ga je videla živog.

Artur Aksman, vođa Hitlerove mladeži, kasnije je prepričao: "Otišao sam do Hitlerove sobe, ali su vrata bila zatvorena. Njegov esesovac Oto Gunš stajao je ispred. Pomerio me u tišini, pa sam se okrenuo i vratio u sobu za sastanke."

Oko 15:30 Aksman se vratio.

"Gebels i ja smo se vratili do Hitlerove sobe i ušli unutra. Eva Braun je sedela na dvosedu, glave naslonjene na Hitlerovo levo rame. Ona je bila mrtva, ali nije bilo nikakvih znakova nasilne smrti. Umrla je od otrova.

Hitlerova donja čeljust je bila lagano otvorena i bilo je vrlo očigledno da je pucao sebi u usta. Na obe strane usta su se videle kapi krvi. Dvosed je bio umrljan krvlju, a pištolj mu je ležao pored nogu. Ostao sam s telima desetak minuta, nakon čega sam se vratio u sobu za sastanke, a onda sam video kako iznose tela Hitlera i Eve iz bunkera."

U 16 sati je dugogodišnji Hitlerov šofer, Erih Kempka, izneo oba tela u vrt, jedno do drugoga, i polio ih benzinom. I zatim ih je gledao dva sata kako gore.

Njihova tela otkrili su sovjetski vojnici 2. maja 1945. godine, zajedno s ostacima Gebelsa i njegove porodice.

Iako je Musmano sve detalje svoje istrage poslao Amerikancima, vlasti Hitlera nisu službeno proglasile mrtvim sve do 1956. godine, piše Dejli bist.