Ispovest devojčice koja je 15 godina tražila oca

Foto: Diana Markosian

Ova 25-godišnja nagrađivana fotografkinja provela je otada 15 godina u pokušajima da nađe oca, nakon što se prošle godine konačno s njim susrela u Jermeniji.

Šest meseci kasnije, Dijana je počela da živi sa svojim, davno izgubljenim ocem u pokušaju da rekonstruiše njihovu vezu.

Dijana Markozijan, koja je pre četiri godine diplomirala novinarstvo na Kolumbija univerzitetu, dokumentovala je svoje putovanje kroz seriju fotografija „Pronalaženje mog oca“ (Inventing My Father)

Ona trenutno živi u Čečeniji, a u prvom licu prvo je napisala tekst za "Njujork tajms" prošlog meseca, u kome se osvrnula na oktobar 1996. godine. Dijana, njen brat i majka jedva su sklapali kraj s krajem kada su, nakon razvoda, živeli u Moskvi. Sakupljali su flaše u zamenu za hranu. Jednog jutra, njena majka im je rekla da idu na put da bi već narednog dana bili u Kaliforniji. Sedmogodišnjakinja nije stigla ni da se oprosti od oca koji je ostao u Rusiji.

Dijanina majka razvod je obeležila isecanjem očevih slika iz porodičnih albuma. Sve to dovelo je do toga da je Dijana zaboravila kako njen otac izgleda i svaki put kada bi videla avion na nebu pomislila bi da to njen otac dolazi da je poseti.

Saznala je vrlo malo o ocu dok je odrastala, a njena majka škrto je čuvala sve informacije za sebe. Ali saznala je da je bio pisac koji je voleo da čita Nabokova, kao i da je želeo da bude plesač. Zbog toga je ona učila balet punih osam godina, sve dok je povreda nije onemogućila u ideji da postane slavna balerina.

Profesionalni foto-aparat prvi put je uzela kada je upisala Kolumbiju i počela da studira. Sada je uspešni foto-reporter koji prati događaje na Kavkazu, u Avganistanu i Mjanmaru.

Petnaest godina nakon što su je odvojili od oca, 2013. godine, Dijana i njen brat proputovali su pola sveta kako bi se vratili u Jermeniju, i zakucali na vrata stana u kome su odrasli.

Pronašla je vremensku kapsulu svog zaboravljenog detinjstva – porodične fotografije, bratovljeve stare igračke i slike dede na zidovima. U videu koji je snimila organizacija World Press Photo ona je priznala da je bila ispunjena besom i sramom dok je odrastala zbog toga što joj je majka stalno pričala sve najgore o bivšem mužu, a njenom ocu.

„Fotografija mi je dala snagu“, rekla je. „Kada sam želela da odem, znala sam da moram da ostanem.“

Otac i ćerka gledali su stare porodične fotografije prisećajući se prošlosti – dobrih i loših stvari. Upoznavanje oca bilo je dragoceno iskustvo za jednu mladu ženu, pred njom je stajao muškarac koji nije imao nikakvih sličnosti s ocem koga je ona zamišljala.

Odrastajući u Kaliforniji, lagala je svoje prijatelje da joj je otac umro kada je bila mala, zato što se stidela. Njih dvoje su učestvovali u dugim i intimnim razgovorima o prošlosti i sadašnjosti.

„Čitao bi mi poeziju. Odlazak u operu, kada bismo poneli čokoladu i jeli je u mraku“, kaže Dijana.

Iako su ih približavale sve te priče i gledanje fotografija, Dijana se uvek osećala neprijatno kada bi otac krenuo da je zagrli. Upoznala je i njegovu drugu porodicu, njegovu ćerku, a svoju sestru.

Kako sama kaže: “I dalje ga tražim. Mislim da ću to uvek činiti. Nije još gotovo. I neće biti gotovo još deset godina“, napisala je Markozijanova o svom intimnom i životnom projektu.