Muškarci, gde grešite?

Muškarci se teško nose sa snažnim emocijama poput besa i straha, pa se verovatno iz tog razloga povlače kada vide ženu kako plače.

To naročito važi za muškarce koje su roditelji učili da emocije treba potiskivati, a forsirati “muževno” ponašanje.

Inače, proces odrastanja i naročito adolescentni period za muškarce predstavlja stalne pokušaje da se pronađu. Te uloge imaju trajni uticaj. Na primer, mladi muškarci uče da se prijateljstvo zasniva na zajedničkim aktivnostima, a ne na razmeni emocija.

Iako zvuči jednostavno, to su zaista duboki uzroci muške nesposobnosti da se nose s osećanjima.

Kada žena plače, oni ne shvataju da je potrebno samo da budu tu i eventualno je saslušaju. Oni bi želeli da reše njen problem, a kada shvate da ne mogu, u potpunosti se povlače.

Time muškarci trajno stvaraju privid sebe kao bezosećajnih stvorenja, koja nikada ne otkrivaju šta zaista misle. Sve se to dešava zato što kriju svoja stvarna osećanja, želje i ciljeve.

Oni veruju da je mnogo jednostavnije da se sakriju iza zida ćutanja i uživaju u kakvoj-takvoj sreći, nego da istinski rade na produbljivanju odnosa sa partnerkom.

Takvi muškarci u razgovorima u kojima žene aktivno govore o sopstvenim osećanjima ili traže da muškarac otkrije svoja, na pitanja odgovaraju sa “da”, “ne” i “možda” a iza maske nezainteresovanosti kriju strah da će ona otkriti koliko je on “samo” čovek.

Međutim, šta žele žene?

Njima je potrebno da ih neko istinski sasluša, obrati pažnju na njih, drži ih za ruke i ne očekuje da će biti “druga majka”.