Srpski "snagatori" brane žene

Kompanija Avon, u okviru svog programa "Reci NE nasilju u porodici", pokrenula je novu kampanju pod nazivom „Udari mene a ne žene“, koja za cilj ima podizanje svesti i edukaciju javnosti o porodičnom nasilju. Kampanja ne poziva na nasilje, već naprotiv, podstiče muškarce da izvan sportskih borilišta fizičku snagu ne pokazuju prema slabijima od sebe, nego da svoju energiju usmere ka ostvarivanju pozitivnih životnih ciljeva. Akciji su se pridružili naši šampioni u borilačkim veštinama, Nenad Borovčanin, bokserski šampion Evrope u kruzer kategoriji u verziji WBO i Milan Jovanović Strongman, trostruki šampion u kategoriji WPA i GPC u dizanju tereta.

„Udarci su dozvoljeni samo u sportskoj areni ili borilačkom ringu, gde se ispoljava fizička snaga prema sportskim pravilima, u viteškom duhu. Nasilju nije mesto u porodici, gde od malena treba negovati odnose pune ljubavi, poštovanja i tolerancije. Edukacija mladih kroz školovanje i bavljenje sportom će im usaditi prave životne vrednosti koje treba vratiti u naše društvo”, rekao je Nenad Borovčanin.

Kao kompanija utemeljena na principima osnaživanja žena, Avon od 2004. godine sprovodi program „Reci NE nasilju u porodici” u preko 50 zemalja širom sveta. Avon Fondacija je do danas donirala preko 60 miliona dolara kako bi pružila podršku programima podizanja svesti, edukacije, prevencije i direktnih usluga koji imaju za cilj smanjenje nasilja u porodici. Sredstva se sakupljaju kroz prodaju specijalnih proizvoda za hrabrost, a kroz edukaciju i podizanje svesti o značaju rodne ravnopravnosti se promoviše usvajanje pozitivnih modela ponašanja. U Srbiji je akcija „Reci NE nasilju u porodici” pokrenuta 2008. godine, a početkom ove godine je, u saradnji sa Fondom B92, realizovana prva donacija u Srbiji kojom je omogućena nabavka sigurnosnih sistema za dve sigurne kuće u Somboru i Pančevu.

Porodično nasilje – težak društveni problem

Psihičko i fizičko maltretiranje „na kućnom pragu“, koje je veoma prisutno u našoj svakodnevnici, a često traje dugi niz godina, skriveno od pogleda okoline, ostavlja teške emotivne posledice, ugrožava zdravlje žrtava ili čak dovodi u pitanje njihov život. Svaka druga žena u Srbiji u jednom trenutku je bila žrtva nekog vida nasilja u porodici (fizičkog, psihičkog, seksualnog, ekonomskog), a tokom 2011. godine je ubijeno 28 žena. Žrtve su najčešće žene i devojčice, a nasilnici su muškarci u preko 94 odsto slučajeva, mahom muževi i nevenčani partneri. Nasilju u porodici su izložene žene u urbanim i ruralnim sredinama, svih starosnih i obrazovnih kategorija, društvenih slojeva i porodičnog statusa, dok je profil počinilaca nasilja raznovrstan. Ovaj problem otvara brojna socijalno-ekonomska pitanja za čije rešavanje je neophodna šira društvena podrška.

Prema istraživanju „Mapiranje porodičnog nasilja prema ženama”, koje je 2010. sprovela organizacija SeConS – grupa za razvojnu inicijativu, u okviru projekta „Borba protiv SRZN“, u Srbiji su nejednakosti među polovima izražene na brojnim poljima, što je jedan od osnovnih uzroka rodno zasnovanog nasilja. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je u periodu od 2004. do 2009. godine zapažen porast broja prijavljenih punoletnih lica za nasilje u porodici. Prema zvaničnim podacima MUP-a, od januara 2009. godine do juna 2010. godine, krivično delo nasilja u porodici je izvršeno nad ukupno 5.423 lica, od čega nad ženama u preko 78 odsto slučajeva, a nad muškarcima u preko 21 odsto. U 40 odsto slučajeva scenama fizičkog nasilja nad ženama je prisustvovalo barem jedno maloletno dete.

Nepovoljni društveni i ekonomski uslovi, atmosfera nesigurnosti i usvajanje pogrešnih modela vaspitanja su među faktorima koji doprinose ovoj neslavnoj statistici. Najčešći oblik porodičnog nasilja je psihičko nasilje, iza koga slede fizičko, ekonomsko i seksualno nasilje. Jedna trećina žena je istovremeno izložena kombinaciji različitih formi nasilja. Poražavajuća je činjenica da žrtve uglavnom izbegavaju da prijave nasilje, čak i ako zadobiju telesne povrede. Razlog tome je uglavnom strah od nasilnika i stid od reakcija okoline, dok pojedine žrtve navode da nisu znale kome da se obrate ili nisu imale zdravstveno osiguranje. S obzirom na veoma mali broj prijava nasilja, tek 1 odsto slučajeva završi pred sudom.