Imate li dovoljno novca za dobru vezu?

Nebrojeno mnogo puta sam čula takvu priču, uglavnom od strane mlađih muškaraca, mahom studenata, ili sveže diplomiranih, odnosno, sveže nezaposlenih budućih „glava porodice“.

Nisam se trudila da ih razuverim, uostalom, ne razumem se u to kako se osvajaju žene. Znam da kod mene pomenute valute ni četvorotočkaši nikada nisu igrali važnu ulogu u ljubavi.

Zapravo, pominjati ljubav i novac zajedno u takvom kontekstu potpuno je paradoksalno. Zašto? Zato što smo u proteklih nekoliko decenija ubeđeni da se veza i brak sklapaju isključivo na osnovu nematerijalnih kriterijuma, u koje svakako spada i ljubav.

Grešimo. Ako bismo priči o tome da li žene danas muškarce posmatraju samo kroz monokl novca (drugo oko im je očigledno zatvoreno), oduzeli svako moralno rasuđivanje, mogli bismo reći da su te devojke zapravo izuzetno mudre i nadasve tradicionalno odgojene.

Ne, nisam pogrešila. Reč je o tome da su se u našoj ne tako davnoj prošlosti sklapali ugovoreni brakovi, posredstvom roditelja.

Njihov motiv nije bio da njihova ćerka (ili sin) pored sebe ima osobu koja će je voleti, buditi poljupcem i obasipati pažnjom.

Cilj je bio pronalazak zdravog, sposobnog muškarca za udavaču koji će joj napraviti mnogo sinova, a zatim sva ta usta nahraniti.

On je morao da ima dobro nasledstvo, naročito ako oni za ćerku nude veliki miraz.

Dakle, takav brak počivao je na kriterijumu materijalnog bogatstva.

Zašto bismo onda imali išta protiv da žene danas biraju muškarce koji su iz „dobre kuće“ i uz to spremni da im dozvole da svoje lepe manikirane ruke zavuku u njihove duboke džepove?

Prvo, svako bira svoj put, a put velikog broja žena koje su se borile da njihovu želju da ostvare porodicu neko ne tretira kao dobro koje treba kupovati.

Drugo, vreme ugovorenih brakova je prošlo, a uplitanje kriterijuma novca u nešto što bi trebalo da rezultira ljubavnom vezom ili brakom, znači da onaj koji plaća, može i da uzme kad god poželi ono što smatra da mu pripada.

(Jedna poznanica je u suzama govorila o tome kako ju je njen „sponzor“ pri prvoj naznaci problema u vezi, golu isterao iz stana, jer je sve što je imala od garderobe bilo plaćeno njegovim novcem).

Treće, usvajanjem takvog obrasca ponašanja, odričemo se svih duhovnih civilizacijskih tekovina koje stoje između vremena ugovorenih brakova i današnjih dana.

Nije sporno da mnoge žene danas pristaju na takav odnos, ne hajući mnogo za izvojevana ženska prava.

One traže prvenstveno lagodan život; ako ljubavi ima, tim bolje. Ako, pak, nema, naći će se na drugom, obično tajnom mestu.

Termin „sponzoruša“ koji se gotovo ravnopravno sa rečima književnog jezika utisnuo u naše vokabulare stoji kao prepreka na putu današnjih mladića u pokušajima da pronađu srodnu dušu.

Pa, zaista, kako da pronađu ženu koja će ih voleti čak i ako nemaju stan u centru grada, kola i sopstveni izuzetno profitabilan biznis?

U odgovoru na ovo pitanje, osobu ženskog pola koja se ne „peca“ na novac, nazvaću „finom devojkom“.

Recept za hvatanje te „retke zverke“

1. Prestati smesta sa kukanjem da „finih devojaka nema“ i priznati sebi da ih niste ni tražili. (Koliko ste puta zapodenuli razgovor sa potpunom strankinjom na ulici, parku ili prevozu?)
2. Otvoriti „četvere oči“. U svakom trenutku. Na svakom mestu.
3. Izvaditi slušalice iz ušiju dok ste u gradskom prevozu i osvrnuti se oko sebe.
4. Ne kriti se iza gomile muških drugara koji takođe nisu našli „finu devojku“, nego delovati samostalno.
5. Ne pitati se šta devojka ima da ponudi vama, nego šta vi imate da ponudite njoj...
6. ... dakle, raditi na sebi. Posetiti biblioteku i čitati u tišini čitaonice neku dobru knjigu, a zatim u pauzi, sa nekom dopadljivom, mladom damom kakvih svakako ima u biblioteci, razmeniti utiske.

(Ova stavka je zanimljiva. Naime, mnogi obrazovani prijatelji se žale kako, eto, načitanost danas nije na ceni. Oni divnoj plavookoj dami u najvećem klubu u Beogradu govore o Heseu i zamislite, bivaju odbijeni.)

7. Ne posećivati zadimljene, bučne, popularne klubove i diskoteke u koje izlazi „pola grada“ i prednost dati intimnijim mestima kakve su stare kafane i lokalni kafići.
8. Bez ustezanja odlaziti na okupljanja starih, porodičnih prijatelja, gde obično ima „potomkinja“ vrednih pažnje. (Slave su idealne!)

Ideja ima još mnogo, ali sve se vezuju za istu premisu: ne biti pojedinac koji je slobodan samo kada je u grupi, nego osoba širokih vidika, spremna da sama zapodene razgovor na bilo kom mestu, ne započinjući isti vajkanjem „što su žene danas takve“, nego kakvi ste vi.

Verovatno nikada nećete saznati koliko ste „dobrih drugarica“ i divih potencijalnih devojaka za vezu, otpisali jer ste jurili pogrešne – onakve kakve su vam predlagali drugari.

Ne, ja ne sokolim nikakve nasrtaje na dugogodišnje prijateljice, nego apelujem na svest da pored vas u svakom trenu dok hodate ulicom prolazi na stotine devojaka, od kojih svakako ima i onih koje će se duboko zagledati jedino u vaše ključeve od automobila, ali i onih koje bi danas-sutra mogle biti vaša „srodna duša“.

Vi u tom trenutku, verovatno mislite na nešto sasvim drugo, možda baš na devojku koja vas je prethodne noći odbila, nakon što ste joj platili petnaestu turu pića.

I dok ostajete zarobljeni u tim mislima, život pored vas prolazi.

Sve dok se pitate „šta nije u redu sa današnjim društvom“, a ne, „šta nije u redu sa mnom“ dugo ćete i neutešno patiti zbog nevolja savremenog Balkanca.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net