Kako je izgledao život mladih u Rusiji devedesetih?

Foto: Ozer O creative team / Flickr.com

Epoha za koju veruje da će biti potpuno zaboravljena, pomalo podseća na razvojni put kulture u drugim evropskim državama, nakon pada socijalizma. Pročitajte njegove utiske:

“Osamdesete u Rusiji bile su podeljene na dva petogodišnja perioda – jedan crn, jedan beo. Prvi je bio obeležen neverovatno živopisnom umetnošću – od nekrorealističnog filmskog žanra, do umetničkih radova Ilje Kabakova i hipnotičkog roka Pjotra Mamonova.

Usledili su period perestrojke, restruktuiranja tokom kog je sve bilo na prodaju.

Kraj ovog peroda obeležila je neka vrsta kulturne pustoši u kojoj su nekadašnje zvezde ili umrle, ili napustile Rusiju.

Došlo je i do velike promene u samoj srži kulturnog života. Prostor koji je nakada bio u potpunosti cenzurisan i ideološki izolovan, počeo je da se otvara.

Novac, koji je do devedesetih značio tako malo, odjednom je počeo da znači sve. “Prvosveštenici” ovog kulta novca bili su “gangsteri” nove Rusije. U jednom trenutku se s politike opšte zabrane prešlo na politiku “ništa nije nemoguće” i zemlja se susrela s nekom vrstom anarhije.

Gomilanje bogatstva

U teoriji, sve je zvučalo dobro: rodila se sloboda, krenulo se od iz početka s “neograničenim mogućnostima”.

U praksi je, međutim, sve bilo izvrnuto.

Sve što je antisovjetska generacija mladih činila svodilo se na lud provod. Dobar primer toga bilo je otvaranje klubova i diskoteka, kao i organizovanje ogromnih žurki kakva je bila Gagarin Party i Technoir.

Takva vrsta provoda bila je izuzetno popularna, naročito među pripadnicima Komsomola, nekadašnjeg omladinskog ogranka Komunističke partije, koja je život posle raspada SSSR nastavila kao praktično gangsterska organizacija.

Prvi pokušaji Natalije Vetličskaje i Ahelike Varum da naprave kvalitetnu pop muziku propali su zbog lukavih “producenata”, pa je na posletku rođen žanr poznat kao popsa. Kritičari su ga nazivali užasnim, ali su mu alternativa bili takozvani “shitrock” i ruske šansone.

U jednom trenutku, kompletna pop kultura Rusije pomešala se u jedinstvenu “čorbu” glamura, kokaina i kriminala.

Apokaliptični masovni mediji

Dekadentno društvo s kraja 20. veka nije stvorilo ništa umetnički i intelektualno ubedljivo, što bi moglo da parira ruskim klasicima.

Izuzetak je možda bila literatura, poput radova Viktora Pelevina i Vladimira Sorokina i delimično dela vizuelne umetnosti poput slika Vinogradov-Dubosarskog, Olega Kulika i fotografija Borisa Mihalkova.

Masa nije stvorila nikakve artikulisane pokrete ili stilove i bila je otvoreno apolitična.

Neverovatno je, ali istinito, da sve društvene turbulencije – od Čečenskog rata do ekonomske krize – nisu uspele da se odraze na kulturnu produkciju tog doba.

S druge strane, fokus na medije je bio apsolutan. Za razliku od alternativnih pravaca iz osamdesetih koji nisu imali nikakav pristup profesionalnoj štampi, devedesetih je sve postalo podređeno masovnim medijima.

Oni koji se nisu pojavljivali u popularnim magazinima (Ptyuch, OM) ili tv emisijama kao što su Dryoma i Cafe Oblomov, jednostavno nisu postojali.

Veliki broj muzičara tog vremena nikada nije uspeo da ostavi neki važniji trag u kulturi, jer se nije uklapao u “radio format”.

Kultura ovog doba ugađala je palanačkom mentalitetu. Za glavne sastojke odabrala je trendove iz masovne kulture, pa su tako nastali “ruski britpop”, “ruski Tarantino”, “ruska generacija X”.

Većina artefakata te ere verovatno će biti zaboravljena iz sećanja ljudi, baš kao što su sa zemljom sravnjeni mnogi moskovski klubovi koji su tada bili glavna mesta u gradu”.