Merkur uzvraća udarac

Ova 2008. godina je prestupna. To znači da ona ima jedan dan više nego redovne godine. Povremeno ubacivanje jednog, dodatnog, dana (ubacuje se u februar) potrebno je da bi se kalendar uskladio sa trajanjem kretanja Zemlje oko Sunca. Kada bi Zemlja napravila jedan obilazak oko Sunca za ceo broj dana, recimo za 365 dana, ne bi bilo problema sa kalendarom. Ali, Zemlja svoj put oko Sunca načini za 365,2422 dana, pa taj vremenski period iza zareza (,2422) treba povremeno ubaciti u kalendar jer se inače razlika između kalendara i prirodnih ciklusa gomila i nakon 100 godina iznosila bi već čitava 24 dana i, ako kalendar povremeno ne bismo dopunjavali, desilo bi se da nas jednog kalendarskog leta zaveje sneg. Zato postoje prestupne godine.

Mehanièki astronomski kalendar

Prestupne godine se određuju po sledećem pravilu: prestupna je ona godina koja je deljiva sa četiri, sem onih godina koje su deljive sa 100, ali sa izuzetkom onih koje su deljive sa 400.

To znači da godine 1800, 1900, 2100, 2200, 2300. i 2500. nisu prestupne (jer su deljive sa 100), ali godine 2000. i 2400. jesu (jer su deljive sa 400).
Zbog toga se dešava da između dve prestupne godine nekad prođe više od uobičajene četiri godine. Recimo, u periodu od 1896. pa do 1904, punih osam godina, ni jedna godina nije bila prestupna. Isti slučaj će biti i u periodu između 2096. i 2104.

Isti kalendari kao za ovu godinu, sa danima u nedelji koji padaju na isti datum, bili su u prošlom veku: 1908, 1924, 1952. i 1980. Takođe sledećih godina, sa istim rasporedom dana biće i kalendari za: 2036, 2064, 2092, 2104. itd. godinu.

Da dodamo na kraju još i to da se ruska, srpska, gruzijska i još neke pravoslavne crkve drže starog kalendara koji je uveo Gaj Julije Cezar (pa se po njemu on zove julijanski). Taj kalendar je prilično neprecizan i pravi godišnju grešku od 11 minuta, tj. jedan dan na svakih 128 godina. Otuda i potiče razlika od 13 dana između gregorijanskog (Kraljevina SHS ga je prihvatila 1919.) i julijanskog kalendara. Greška koju čini gregorijanski kalendar iznosi godišnje 27 sekundi, tj. jedan dan na svakih 3236 godina.

Sunce

Početak godine poklopio se gotovo u dan sa početkom novog, 24. solarnog ciklusa. Solarni ciklus je ciklus Sunčeve aktivnosti koja se manifestuje u promeni broja Sunčevih pega i u promeni Sunčevog magnetnog polariteta. U maksimumu Sunčeve aktivnosti broj pega na Suncu je znatno veći nego inače, a u minimumu pege umeju i sasvim da iščeznu. Maksimum je praćen i drugim vidovima povećane aktivnosti Sunca, od kojih izlivi koronarne mase ne samo da izgledaju moćno i zastrašujuće, već umeju i da budu takvi. Kad su usmereni ka nama, zavisno od svoje snage, mogu da izazovu poremećaje u elektroenergetskim sistemima, da izazovu devijacije Zemljinog magnetnog polja, a i da oštete elektroniku na satelitima koji kruže oko planete – što sve opet izaziva dodatne štetne posledice.

Jedan solarni ciklus traje obično 11 godina, nekad nekoliko godina više, nekad nekoliko godina manje, ali u proseku je to 11 godina.

Ovaj, sadašnji solarni ciklus je započeo 4. januara (tog dana je svemirska opservatorija SOHO zabeležila promenu polariteta kod jedne Sunčeve pege). Ono što je naročito obradovalo astronome koji se bave fizikom Sunca jeste da je baš na početku ovog ciklusa letelica Ulysses nadletela severni Sunčev pol i tako omogućila pogled na polarne predele naše zvezde u ključnom momentu. Mi Sunce vidimo iz pravca njegove ekvatorijalne ravni, a polarni predeli su nam nedostupni. I svemirske opservatorije (SOHO, STEREO, Hinode) imaju sličan pogled i utoliko su podaci koji pristižu sa opservatorije Ulysses dragoceniji.

Ulysses (mi kažemo Odisej) je američko-evropska opservatorija. Lansirana je pre 18 godina, oktobra 1990, pomoću spejs šatla Diskaveri. Da bi ušla u polarnu orbitu oko Sunca, nakon lansiranja je upućena ka Jupiteru kako bi iskoristila njegovu moćnu gravitaciju za korekciju putanje koja je potom letelicu odvela u željenu orbitu.

Informacije sa Odiseja treba da pomognu astronomima da reše neke od misterija Sunca, recimo problem brzine solarnih vetrova, posebno u periodu smanjene aktivnosti Sunca itd.

Merkur

Upravo ovih dana Merkur je dospeo u žižu interesovanja astronoma, ali i svih drugih koji žele da obogate svoje znanje informacijama iz okoline planete. Za ovo sadašnje uzbuđenje zaslužna je Nasina letelica Messenger, o kojoj smo nedavno pisali (link). Ona je na svom dugom putu ka Merkuru proletela pored – Merkura. To je bilo 14. januara u 20 sati i pet minuta po našem vremenu, i to je bio tek prvi od tri susreta letelice sa Merkurom pre nego što se ona konačno skrasi u njegovoj orbiti. Za razliku od svemirskih brodova iz Zvezdanih staza i Ratova, u kojima je dovoljno kompjuteru reći kuda želite da putujete, pa začas, pravom linijom, tamo i stignete, u stvarnosti uopšte nije jednostavno dovesti neku letelicu na odredište.

Mesindžer ne leti direktno ka Merkuru, već u spirali obleće oko Sunca i usput koristi gravitaciju planeta pored kojih prolazi za korekciju svoje putanje. Tako je nakon lansiranja (3. avgust 2004. godine) 2. avgusta 2005. proleteo pored Zemlje na 2348 kilometara, 24. oktobra 2006. pored Venere na 2987 kilometara i 5. juna 2007. još jednom pored Venere na svega 338 kilometara. Sledeći prolaz pored Merkura, nakon ovog januarskog, letelica će načiniti 6. oktobra ove godine, kada će proći na svega 200 km od njegove površine, a na istom rastojanju proći će i treći put, 29. septembra 2009. Nakon toga, sledi dugi put, sve do 18. marta 2011, kada će brzina Mesindžera konačno biti dovoljno mala da će je Merkur, kad mu se približi, svojom gravitacijom zarobiti.

Dakle, ovih dana letelica je samo proletele pored planete, ali i taj prolaz obogatiće nas, kako se očekuje, obiljem do sada neviđenih snimaka planete i drugih podataka.

Do sada je samo Mariner 10, i to pre 33 godine, bio u poseti Merkuru i sa tog puta na Zemlju je poslao dragocene snimke planete. Velik deo znanja o Merkuru dugujemo baš tim snimcima, ali Mariner 10 nije uspeo da snimi celu planetu, već jedva jednu njenu polovinu, tako da mi ni danas ne poznajemo dobro Merkurov reljef. Oko 50 posto njegove površine niko nikad nije video. Zbog toga su očekivanja od misije Messenger toliko velika.

Mesindžer je nadleteo Merkur na najmanjem rastojanju od 200 kilometara i usput je u svoj računar ubeležio 700 megabajta snimaka i drugih podataka. Iz Nase su još tog 14. januara javili da uskoro možemo očekivati prve snimke sa Mesindžera i da će neke biti u boji. Mnogi su bili razočarani što slike nisu odmah potekle i što nisu bile objavljene odmah po snimanju. Međutim, naš odličan poznavalac planetarnih misija, Srđan Penjivrag, koji sa pažnjom prati i misiju Mesindžer, kaže da je problem što se prenos podataka sa letelice odvija veoma sporo po današnjim standardima Interneta, sveg 100 kilobita u sekundi, i to je maksimalna brzina – obično je u pitanju svega 30-ak kilobita u sekundi. Sem toga, dodaje Penjivrag, Nasa ima problem nedovoljnog broja prijemnih antena. Trenutno prioritet u prihvatanju podataka dat je ranije pomenutoj letelici Odisej, tako da je primanje podataka sa Mesindžera stavljeno u drugi plan.

Ipak, u petak, 18. januara, počele su da stižu prve fotografije sa Mesindžera od kojih prikazujemo ovu:

Snimak je načinjen 14. januara 21 minut nakon najbližeg prolaza letelice pored Merkura. Načinjen je uskougaonom kamerom, a pokazuje do sada neviđeni predeo Merkura. Na snimku vidimo zanimljiv reljef sa kraterima promera oko 300 metara. Tu su i pukotine, brazde i druge reljefne forme koje će narednih meseci, pa i godina biti predmet brižljivog posmatranja. Ovaj snimak je načinjen sa rastojanja od 5800 kilometara od površine planete, a prikazano je područje od oko 170 kilometara. Credit: NASA/Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory/Carnegie Institution of Washington.

Mars

Na samom kraju prošle godine pažnju astronoma, ali i šire javnosti, privukla je vest pristigla iz Nase, da će 30. januara 2008. jedan asteroid verovatno udariti u Mars. Kada se radi o asteroidima i drugim telima male mase i još nedovoljno poznate strukture, pa se uz to još raspolaže sa nedovoljno pouzdanim osmatračkim podacima, onda se i ne može drukčije govoriti nego samo o verovatnoći da će do udara ili nekog drugog događaja doći. Jednostavno, tela male mase su podložna raznim, čak i sasvim slabim uticajima, a kada su još nepoznati i drugi faktori od kojih zavisi kretanje odnosnog tela, onda se astronomi često nalaze pred nerešivim zadatkom da precizno izračunaju njegovu putanju.

Što se tiče ovog događaja, udara asteroida u Mars, verovatnoća se u izveštajima koji su stizali iz Nase menjala u skladu sa preciznošću osmatračkih podataka da bi u jednom trenutku ona dostigla 1:25.

Ta verovatnoća je i mala i velika u isto vreme. S jedne strane, ona znači da do udara, gotovo izvesno, neće doći, ali s druge, to je opasno velika verovatnoća, naročito kada se radi o opasnosti od udara u Zemlju. Što se opasnosti od sličnog događaja po Zemlju tiče, astronomi su spokojni tek ako je šansa da neki kamen padne na našu planetu jedan prema milion, ili manja. Jednostavno, ulog ja suviše velik da bismo lako prihvatili veći rizik. Pre četiri godine puno uzbuđenja je privukla vest o opasnosti od udara asteroida, kasnije nazvanog Apofis, u Zemlju 13. aprila 2029, a tada je verovatnoća udara bila 1:37 (kasniji proračuni su otklonili ovu opasnost, bar za taj datum).

Posmatrano u dugom vremenskom periodu udari tela u planetu su česta pojava, o čemu svedoči bezbroj kratera na Merkuru, Mesecu i Marsu. Ali, u kratkom razdoblju retko imamo prilike da budemo svedoci takvog događaja. U novije vreme to je bio slučaj iz 1994, kada je kometa Shoemaker-Levy 9 udarila u Jupiter. Taj događaj je na dramatičan način pokazao kakve posledice može izazvati udar i u našu planetu jer je čak i gasoviti Jupiter nedeljama pokazivao ogromne ožiljke od pada komete u njegove guste oblake.

Zbog svega pomenutog postoji jasan naučni interes da se neposredno posmatra pad nekog tela na planetu i astronomi, a s njima i svi mi, ostali smo srećni kada se to dogodi, ali nekoj dugoj planeti.

Asteroid koji je zapretio Marsu otkriven je 20. novembra 2007. i dobio je oznaku 2007 WD5. Njegov prečnik je procenjen na oko 50 metara i on spada u male asteroide. Ali, taj prečnik je izazvao asocijaciju na ne mnogo veće telo (asteroid ili kometu, nije pouzdano utvrđeno) koje je pre ravno 100 godina eksplodiralo nad Tunguskom oblasti u Sibiru. Tom prilikom, eksplozija je izazvala katastrofalne posledice iako, srećom, ne i ljudske žrtve jer se udar dogodio u pustom, nenastanjenom području. Ali, tada je, računa se, pokošeno 80 miliona stabala šume na području od preko dve hiljade kvadratnih kilometara. Da je to telo stiglo samo nekoliko sati kasnije, palo bi u naseljeni deo Rusije, sa strašnim posledicama koje možemo samo da zamislimo. O tom događaju će narednih meseci sigurno biti mnogo više priče pošto je godišnjica pada 30. juna.

Da se vratimo Marsu. Uzbuđenje oko udara asteroida u Mars naglo je splaslo 9. januara ove godine, kada je saopštena poslednja procena mogućnosti udara. Ona sada iznosi svega 1: 10 000. Kako dalje procene govore, asteroid će proleteti pored Marsa 30. januara oko podne na najmanjem rastojanju od oko 4000 kilometara od površine planete. Ako bi, i pored svega, udario u Mars, izrovao bi krater prečnika 800 metara, snagom od tri megatona TNT. Inače, veličina tog kratera uporediva je sa veličinom najbolje očuvanog udarnog kratera na Zemlji. To je Barrnigerov krater u Arizoni, SAD, koji je nastao pre 50.000 godina, a u prečniku ima oko 1200 metara.

Roveri

Ovog meseca se navršava ravno četiri godine otkako su dva specijalna vozila, roveri Spirit i Opportunity spušteni na Mars. Njihovi konstruktori su ih kreirali da izdrže uslove na Marsu 90 dana i da za to vreme prevale po nekoliko stotina metara, sa potajnom nadom da će im radni vek biti nešto duži. Ali, evo, navršava se i četvrta godina, a ova vozila i dalje vredno rade. Malo su posustali, svaki rover je prošao kroz niz avantura, ali i najveći pesimisti više ne žele da procenjuju koliko će oni još raditi. Spirit je na Mars dospeo 4. januara, a Opportunity 25. januara 2004.

Kad se danas svedu računi, oni ukratko ovako izgledaju. Roveri su ukupno prešli 20 kilometara, na Zemlju su poslali 200.000 snimaka i ogromne količine drugih podataka koji zauzimaju gigabajte memorijskog prostora. Naučni značaj podataka sa rovera je nesumnjiv, ali mnogi podaci tek čekaju na dodatnu obradu.

Godina Kine

Ako sve prođe po planu, ova godina bi mogla da bude velika za Kinu. Kina se poslednjih godina serijom uspešnih astronautskih poduhvata nametnula kao treća sila kosmonautike, a da na svom putu razvoja nauke ne posustaje govore i njeni planovi koji za ovu godinu obuhvataju lansiranje 15 raketa, postavljanje 17 satelita u orbitu oko Zemlje i slanje treće ljudske posade u svemir, a taj let uključuje i izlazak astronauta izvan letelice. I sve to ima da se dogodi u olimpijskoj godini, kada je domaćin najvećim sportistima sveta baš Kina.

Da podsetimo, 2003. Kina je postala treća zemlja sveta koja je u svemir poslala čoveka. Prve dve su, Rusija (tj. bivši SSSR) i SAD. Nakon dve godine (2005), Kina je u svemir poslala i svoju dvočlanu posadu, a prošle godine je ka Mesecu lansirala i orbiter. Kina sve otvorenije govori o svom svemirskom programu, pa je tako najavljeno spuštanje lendera na Mesec 2012. godine, a zatim i donošenje uzoraka sa Meseca oko 2017. godine. Postoje i planovi Kine da se pridruži Rusiji u istraživanju Marsa, što se predviđa za 2009. godinu.