Cijanid, zvezdana prašina... Evo od čega je sve sastavljeno ljudsko telo

Alkohol

Prema više studija, zdrava i trezna osoba obično ima do 0,8 miligrama endogenog etanola po litru krvi. Otkriven je i metanol, druga vrsta alkohola u ljudskoj krvi u koncentraciji od 0,6 miligrama po litru. Srećom, ove vrednosti su premale da bi se lako otkrile u krvi i uzrokovale pravne probleme.

Ipak, nekim ljudima nije, pogotovo onima koji pate od stanja kao što je takozvani "sindrom automatskog vrenja" (ABS). Pod takvim uslovima, organizam osobe je prenaseljen bakterijama i gljivicama koje proizvode fermentaciju, a koje mogu stvoriti ogromne količine alkohola iz hrane bogate šećerom.

Osobe sa ABS-om mogu imati više od četiri grama alkohola po litru krvi. Ovo znači da su uvek "pijani", čak i kada ne konzumiraju alkoholna pića.

Cijanid

Za ljude je cijanid izuzetno otrovno hemijsko jedinjenje. Sprečavajući ćelijsko disanje u organizmu, veoma je smrtonosan. Čak je i korišćen kao hemijsko oružje za masovna ubistva. Iz tog razloga je iznenađujuće to što cijanid prirodno postoji unutar samog ljudskog tela.

Razne koncentracije cijanida svakodnevno ulaze u naša tela, budući da je hemikalija prisutna u vazduhu, vodi i hrani koju jedemo. U stvari, hrana poput jabuke i spanaća je nosilac cijanida.

Ipak, nema potrebe za panikom - takve koncentracije su izuzetno male, uglavnom od od nekoliko mikrograma (milioniti deo grama) po biljci. Čisto da uporedimo, unos 0,1 grama cijanida neophodan je da bi se ubila prosečna osoba od 70 kilograma.

I naše telo proizvodi cijanid. Na primer, procesi koji imaju veze sa pljuvačkom stvaraju cijanidni gas u našim grlima, koji se potom izbacuje disanjem. Procenjuje se da u bilo kom trenutku zdrava osoba može da sadrži do 50 mikrograma cijanida na 100 grama tkiva.

Radioaktivni elementi

Bilo koja vrsta zračenja u prekomernim količinama štetna je za ljude. Da li ste znali da neki radioaktivni materijali takođe postoje i u našem telu?

Radioaktivni element koji se nalazi u našim telima je torijum, metal koji se koristi u elektronskim uređajima. Dok svakodnevno unosimo male količine torijuma putem hrane i vode, on obično napušta organizam za nekoliko dana.

Još jedna od štetnih supstanci koje nosimo je uranijum. To je težak, visoko radioaktivni element koji prirodno postoji na celoj planeti.

Njegova najveća upotreba bila je u nuklearnim reaktorima i oružju za masovno uništenje. Studije pokazuju da prosečna odrasla osoba sadrži 22 mikrograma uranijuma u ​​svom telu i može da proguta oko pet mikrograma dnevno. Najveći izvori unosa uranijuma su hrana (posebno neoprano povrće) i voda.

Foto: Depositphotos, sakkmesterke

Magnetno polje

Svi naši organi prilikom rada stvaraju male elektro-talase, tako da svaki deo tela ima svoje magnetno polje.

Procenjuje se da je jačina magnetnog polja na površini čovekovog tela deset miliona puta manja od snage magnetnog polja Zemlje.

Magnetno polje mozga je, oko 200 miliona puta slabije od onog na našoj planeti.

Pobednik među "magnetima" među organima je srce, koje ima magnetno polje samo milion puta manje od magnetne sile Zemlje.

Magnetno polje srca je toliko snažno da se prostire izvan tela, i veruje se da utiče na određene biološke procese.

Zvezdana prašina

Ne samo da u našem telu imamo zvezdanu prašinu, već smo od toga i napravljeni. Ideja da se ljudi sastoje od ovog materijala postoji već decenijama, piše Listverse.

Na početku svemira postojali su samo osnovni elementi kao što su vodonik i helijum. Kada su se te hemikalije spojile u prve zvezde, teži i složeniji elementi su počeli da se proizvode unutar tih tela. Takvi elementi su ugljenik, azot, kiseonik, fosfor, gvožđe i sumpor. Ovi elementi, gotovo u potpunosti čine ljudska bića.

Kako su ovi elementi došli na Zemlju? Kada zvezde stignu do kraja svog života, obično eksplodiraju, izbacujući svoje spoljašnje slojeve sa mnoštvom različitih elemenata. Nakon dužeg putovanja, ostaci ovih eksplodirajućih zvezda padaju na Zemljinu površinu, gde se mešaju sa materijalima na njoj.

Foto: Depositphotos, Photocreo

Svetlost

Dugo je poznato da ljudsko telo emituje svetlosnu radijaciju. Na primer, toplota naših tela proizvodi infracrveno svetlo, vrstu elektromagnetnog zračenja koju ljudi ne mogu da vide, mada to mogu i druge životinje.

Kada je reč o emitovanju vidljive svetlosti, moglo bi se pomisliti da je takva stvar za nas nemoguća. Kao i skoro sva materija u svemiru, mi odražavamo svetlost, ali je ne emitujemo, zar ne? Pa, to nije sasvim tačno.

Naučnik sa Tohoku tehnološkog instituta, Masaki Kobaiashi je 2009. godine odlučio da istraži ljudsku bioluminiscenciju - našu sposobnost da emitujemo svetlost.

Da bi to učinio, regrutovao je pet pojedinaca i tokom tri minuta, tri dana, fotografisao njihova gola tela tokom 20 minuta. Fotografije su snimljene kamerama izuzetno osetljivim na svetlost. Rezultati su pokazali da određeni delovi tela, poput vratova i glava, neprestano emituju svetlo, dostižući maksimalnu svetlost oko četiri popodne.

To je verovatno posledica našeg biološkog sata, zbog kojeg trošimo više energije tokom kasnog popodneva. Naučnici veruju da našu bioluminescenciju proizvode mali molekuli zvani fluorofori, koji emituju fotone nakon interakcije sa elektronima koji se oslobađaju ćelijskim disanjem.

Antimaterija

Materija i antimaterija su "arhi-neprijatelji". Kada se ove dve supstance sudaraju, one se međusobno uništavaju, ostavljajući iza sebe samo energiju. Uprkos uništiteljskoj prirodi antimaterije, uvek imamo deo nje u sebi.

Da bismo razumeli kako je to moguće, moramo da spomenemo kalijum-40, koji postoji u ljudskom telu. To je jedan od radioaktivnih izotopa ili varijanti mekog metala kalijuma. Takav izotop propada - to jest, transformiše se u drugi element nakon što njegovi atomi izgube energiju. Kad se to desi, kalijum-40 se može transformisati u kalcijum-40, procesom nazvanim beta-minus propadanje.

Tokom ovog procesa, kalijum-40 gubi neke čestice, a stvaraju se neke nove, uključujući i čestice antimaterije zvane antineutrino. Tu počinje "cirkus". Procenjuje se da u ljudskom telu propada 5.000 atoma kalijuma u ​​sekundi. Oko 90% ovih atoma prolazi kroz beta-minus raspad.

Zbog toga se u našim telima generiše najmanje 16 miliona antineutrina svakog sata.