Povratak ljubaznosti: razglednice

Postoje mnoge male pisane forme, od haikua i Dragoljuba Žarkovića pa na dole. Svaka mora biti u svom žanru. Razglednica je jedan od njih.

O žanrovima inače najviše pričaju filmadžije tvrdeći da se njihova dela ne mogu vrednovati mimo pravila vrste kojoj pripadaju. Dobar vestern pre svega ima da bude dobar „kaubojski film“, dobar kriminalni film dobar krimac – van toga se teško mogu porediti. Jedino mi nije jasno zašto oni filmovi gde se dvoje upoznaju, neko vreme ne podnose pa na kraju zaljube jedno u drugo, pripadaju žanru „romantična komedija“.

Važnost žanra u malim proznim formama shvatio sam jednom tužnom prilikom. Jedan naš dobar prijatelj i sjajan kolega naprasno je umro, pred našim očima. Kada smo se pribrali, okupili smo se da napišemo čitulju. Hteli smo i tu da budemo originalni ali je sve ispadalo loše, nedostojno pokojnika. Laslo Vegel, koji je bio prisutan, i koji - kako znamo - ume da piše, objasnio nam je da nismo poštovali žanr. Čitulje i in memoriami moraju se sastaviti onako kako takva saopštenja valja da izgledaju, kako se u datoj kulturi dugo koncipiraju i objavljuju. Međutim, u svakom žanru vreba opasnost od kiča i pompezne gluposti. Recimo, rođaci moraju strogo da paze da se na kraju ne potpišu kao „njegovi najmiliji“ jer je tajnu o tome ko mu je stvarno bio mio umrli poneo u grob.

Razglednica („anzistkarta“, od nemačkog Ansichtskarte) simpatična je mala forma, svakome dostupna. Njena rehabilitacija i unapređivanje su po mom dubokom uverenju važan doprinos borbi protiv opšte mrzovolje, neljubaznosti i prostakluka, koji se Srbijom u post-herojsko doba šire iz parlamenta na sve strane. Tzv. male stvari nisu nikako male: ako se desilo nešto neverovatno, a to je da su lekari i medicinske sestre i braća posle 60 godina postali ljubazni (doduše, pretežno u privatnim ordinacijama) i da su i prodavci (opet u privatnim radnjama) opet fini (priznajem, na malčice kulovski način), više dobrih razglednica biće takođe ohrabrujući znak. Možda će u autobusima, trolejbusima i tramvajima ljubaznost prestati da bude skrušeno priznanje slabosti, starosti i nezaštićenosti

Reč je o komadu tvrdog papira s fotografijom na jednoj strani i belim poljem za pisanje na drugoj. Ovo polje je obično podeljeno vertikalnom linijom na deo za poruku i deo za adresu (koji nekada ima horizontalne linije za ime, ulicu i broj, mesto i zemlju – u Rusiji odnekuda obrnutim redom).

Razglednicu treba razlikovati od dopisnice, forme koja izumire. Kod nas je to bilo žuto kartonče sa zelenim linijama, na kome se moglo pisati s obe strane i gde se lepila najjeftinija marka. Pre dolaska socijalizma, dopisnica se obilato koristila za čestitanje blagdana. Najmanje mašte i vremena trošili su oni koji su krajem decembra slali dopisnicu „ч. п. Х. Р. и Н. Г.“, što ćirilicom vrlo slatko izgleda a dešifrovano je značilo „čestitamo praznike Hristovog Rođenja i Nove Godine“. U siromašnijim zemljama od naše (a takvih još ima) dopisnica se još uvek koristi, kao i aerogram, list tanke hartije namenjen avionskoj pošti, koja se na rubovima sklopi i zalepi a frankira jeftinije od kovertiranog pisma.

Razglednica je, međutim, živ oblik.  E-mail je uništio pismo, ali sms poruke, koje bi jedino mogle da budu takmac razglednici, nisu joj još dorasle: nemaju sliku i sklone su da izazivaju nesporazume, između ostalog i zato što nemaju č, ć, š, i ž.

Slika na klasičnoj razglednici je obično krajolik iz koga se adresant javlja adresatu, pokazuje mu da ga se setio i saopštava nešto ljubazno. Za adresante bez mašte, postoje razglednice s upisanim tekstom, kao npr. „Pozdrav iz Vrnjačke Banje“. Među dobrim prijateljima ljubaznost dobija vickast i ironičan ton, za šta su naročito pogodni dvosmisleni nazivi nekih mesta odakle polazi anzistkarta. Jedan od svetski omiljenih takvih toponima je gradić Intercourse u delu Pensilvanije gde žive Amiši. Na engleskom, ova reč između ostalog znači „snošaj“, pa vi mislite šta tim povodom mangup mangupu može napisati (da se ne bi mučio, ima i već odštampanog). Iz San Franciska se može videti ostrvo na kome je dugo bio čuveni zatvor Alkatraz. Turisti su ga za neki novčić gledali kroz durbine i mogli da kupe razglednice s tekstom „I wish you were here“ (voleo/la bih da si i ovde), rečenicom tipičnom za neinventivne razgledničare.

Pravi stvaralac piše svojeručno svoj tekst – ne koristi prefabrikovane karte i izbegava ofucotine. Jedan moj rođak, divan čovek, bio je revnosan pošiljalac razglednica, na kojima je uvek pisalo isto: „Iz divnog (ime mesta) pozdravlja vas ...“ Ponekad je imao teškoća s deklinacijom. Ostala mi je u sećanju karta iz Mlina kod Dubrovnika: „iz divnog Mlinija pozdravlja vas ...“ Razglednice s prefabrikovanim tekstom vole i oni koji imaju loš i nečitak rukopis. Po mojim istraživanjima, ta je mana u našim krajevima bila urođena mnogoj deci rođenoj otprilike između 1965. i 1975. godine. To su oni što, kada baš moraju, umesto pisanih slova koriste niz bubica koje imitiraju štampane azbučne znakove. Greše što i tako nešto ne stave na razglednicu – ljudi vole da dobiju originalnu poruku iz koje se vidi da je u njeno sastavljanje uložen trud.

Na tržištu su i  razglednice na kojima nije pejsaž, nego nešto drugo: veliki narodni predak, carica Sisi, Đuzepe Verdi, zastava, faksimil Povelje UN... Kao i mnogi u inostranstvu, Beogradsko dramsko pozorište povodom svoje najnovije premijere besplatno deli gledaocima razglednicu na kojoj je klavir ispod koga piše „Piter Šefer AMADEUS“. Nekada se ide korak dalje pa se u tu svrhu bira reprodukcija s klasične ili neobične izložbe. Sećam se da sam Igoru Bandoviću, doslednom borcu protiv svakog zla, s jedne izložbe u Berlinu poslao kartu sa slikom Brežnjeva i Honekera kako se ljube u usta, što je bio običaj među rukovodiocima u „socijalističkom lageru“. Treba pak izbegavati one lažno duhovite artefakte, kao npr. golišave ženske u kostimima grupisane u simbolične polu-porno formacije. Tu je Zapad zaista truo.

Dozvoljeno je i da pošiljalac (malo i oprezno) interveniše na fotografiji. Npr., ako je na fotografiji zgrada hotela,  može se docrtati strelica: „ovo je naš balkon“. Dodati ženskim likovima brkove nije ni umesno ni originalno posle puberteta i Marsela Dišana.

Razume se, tekst je najvažniji. Dobar žanrovac će se truditi da ta dva - tri iskaza prilagodi sebi, korespondentu i njihovom međusobnom odnosu. Ako je primalac regularni „strejtaš“ - nikakvi vicevi. Ako shvata ironiju – onda zezanje, ako je stariji – kako pristoji, ako je mlađi – nikako pokroviteljski, ako je dete (u stvari, njegovi roditelji) – kao da je odraslo, ako je suprotnog pola – bolje kao da se rodna (džender) razlika ne vidi. Ljubavna pisma ostaju i dalje u koverti ali su razglednice dobre za „nabacivanje“ (pazi, setio/la me se). Najbolje je početi spontano, onim što vam prvo padne na pamet i ima veze s mestom, situacijom i slikom na naličju. Posle uvoda, doći će i ostalo. Piše se odmah, bez koncepta, jer bi inače bilo naporno i, što je gore, izveštačeno. Oslovljavanje nije potrebno, sem ako ne sadrži neki štos. Inače se gubi dragoceni prostor, kao na konvencionalnim razglednicama namenjenim rodbini, koje počinju s „dragi naši“ ili “dragi moji“. Znaju to oni i onako, a ako ne znaju, situacija je ista kao s „tvojim najmilijima“ (vidi gore).

Na kraju, ako se pozdrav šalje u ime grupe, tvorac teksta se potpisuje prvi i  ostavlja dovoljno prostora za ostale: dovoljno je samo da se potpišu (ali sami, svojeručno), mada mogu i da dodaju koju reč.

Tako se spravlja dobra razglednica.