Maja Uzelac - Kul je kad si svoj

Film „Plava krv“ je komična melodrama s plesanjem i pucanjem. Govori o dve žene koje za istog muškarca pomisle da je onaj pravi. On je Bili Branković, njih dve su Katarina Obrenović i Lara Karađorđević. To je sudar dva sveta, dva načina života. Rat između plavuša i crnki. Priča o onom tajnom Beogradu u kom još uvek postoji ona prava elita, a žene se bore za svoje pravo da u bilo šta veruju, do poslednjeg daha.

Uloge u filmu su već podeljene.
Bili je Sergej Trifunović. On je nešto kao homme fatale, ako pričamo noir terminologijom. A to je ono što želimo ;). Katarina je Jovana Stipić, a Lara Jelena Gavrilović. Njih dve su otprilike onoliko suprotne koliko je to moguće zamisliti, a obe su apsolutno neodoljive. U ostalim ulogama pojaviće se Danijela Vranješ, Ana Jovanović, Anđelija Vujović, Ivan Jevtović, Katarina Radivojević, Maša Dakić, Feđa Stojanović, Miki Krstović...i još razni moji omiljeni glumci.

Kako izgleda praviti sopstveni film u Srbiji. Da li je lakše ili teže u odnosu na neke druge projekte koje ste radili?
Kao da režirati film nije dovoljno da čoveka dovede na ivicu snage i živaca, on prvo mora da se polomi da bi uopšte došao u situaciju da se bavi režijom, tj. da bi imao tu privilegiju da nastavi da se muči i iscrpljuje. Zaključak: taj mora da je lud u startu, ili da mu je jezivo mnogo stalo da se izrazi. Nažalost, ovo drugo se u Srbiji takođe računa u poremećaje, koje društvo nije dužno da podrži. Na bilo šta što nije hleb i voda, ovde se gleda kao na luksuz.

Koliko uživate u svemu tome?
Ja se sve nadam da ću da dobijem rezultat u kom ću moći da uživam. Dotle je radost ideja gusto premrežena mučenjem ovdašnje prakse.

Pored pripreme za film, koliko vam ostaje vremena i za druge projekte koje radite?
Ne bih da kukam. Proleće je, ima sunca ovih dana, ja sam jedna zahvalna Zemljanka koja se u stvari najviše na svetu nada da će uskoro doći u tu fazu priprema u kojoj zaista ništa drugo neće stizati.

Šta trenutno radi Maja Uzelac?
Uređuje fresh.mccann.co.rs, pušta muziku po beogradskim klubovima, gleda, sluša, igra, piše, smeje se, nervira se, jede torte...

Jednom prilikom ste izjavili: "Svesna sam da je jako teško stići do filma i da je neophodno uložiti mnogo energije da bi se uspelo u tom poslu. Do sada u tome nisam dala svoj maksimum...." Kako biste sada prokomentarisali ovu konstataciju?
To je bilo pre nego što sam krenula da pakujem "Plavu krv". Od tada do sad sam dala svoj maksimum dvesta puta, i dajem ga ispočetka svaki dan. I sad će to tako da traje neko vreme. Pa ko izdrži duže – entropija ili ja ;). Ja.

Danas mnogi mladi ljudi žele uspeh preko noći, bez velikog truda i ulaganja energije. Po vašem mišljenju, zašto je to tako?
To je sad moderno. Ovo je kultura poznatih, a možeš da postaneš poznat ako si jedna od trideset devojaka Hjua Hefnera, ćerka milijardera, žena fudbalera ili tome slično. Kapira se da je sve što nema tržišnu cenu besmisleno. Bukvalno shvaćen kapitalizam.

Da li vam nedostaje vaša emisija "Kulturni nokaut"?
Ne. Ali vidim da sam u manjini. I to me na neki način raduje.

Zašto ste se odlučili baš za takav koncept i da li biste danas nešto proomenili kada je Kulturni nokaut u pitanju?
Htela sam da napravim emisiju za ljude slične meni, koje inače davi televizija i sve im na njoj deluje sporo, dosadno i predugačko. Očito sam uspela. A onoliko koliko ima smisla želeti da promenite, recimo, pokojnu babu, toliko isto ima smisla menjati pokojnu emisiju. Resurekcija nije u planu.

Koliko uopšte imate vremena da gledate televiziju, i kako biste opisali programe naših TV stanica?
U vreme kad sam na njoj radila, uopšte nisam gledala televiziju. Od tad do sad sam postala malkice radoznalija, ali domaći kanale i dalje zaobilazim u širokom luku. Ima opasnih emisija na History-ju, DoQ kanalu, ili serija na Fox crime-u i Fox life-u.

Kako bi za vas izgledao idealan program?
Obrazovni program kakav je RTS imao osamdesetih plus novi filmovi i serije, ozbiljan dokumentarni program na zanimljive teme, zabavne istraživačke emisije kao što su bile one Luja Terua, neki kuvar Džejmijevog ili Najdželinog ranga, Jelena Kosanić da preskače političare, South park, Jelen Top 10...i bar jedna sumanuta emisija koju niko unapred ne može ni da zamisli.

Da li ste u poslednje vreme pogledali neki dobar film?
Poslednji Polanski, Ghost writer - totalno old school. Morfijum Alekseja Balabanova - ideologija apsurda. Upravo sam na pola jedne četvorosatne japanske manijakalije – zove se Love Exposure, a autor nema nikakav strah od nagomilavanja potpuno novih ideja. To je najređa stvar na svetu. Nisam ga odgledala odjednom samo zato da bih imala šta da iščekujem ceo dan.

Koliko Maja Uzelac ima vremena za pustanje muzike po klubovima. Gde je trenutno možemo čuti i videti?
U poslednje vreme su najbolje žurke bile u Batleru – radila sam s Tijanom T., pa s Dr. Lilićem iz Mladih ljudi...s Indie-goes-Tronic ekipom planiram veliku žurku u K.C.Gradu, a biće i još par akcija dotle.

Pustanje muzike, snimanje filmova i brojna gradska dešavanja... Koliko vam ostaje vremena i želje da se bavite običnim stvarima, kao što je naprimer kuvanje. Da li imate vremena da kuvate?
Ne, ali imam vremena da jedem. Ne postoji niko ko se s toliko uživanja prepušta ovom uzbudljivom hobiju, tako da priređujem onima koji kuvaju neslućeno zadovoljstvo. Nije ni to za bacanje.

Šta spremate kada kuvate?
U tim retkim prilikama krenem od nečega što mi se baš jede, pa ga iskombinujem sa bilo čim što mi se vizuelno učini komplementarno. Mislim da je to ispravna logika, pošto te bezimene ikebane obično ispadnu iznenađujuće ukusne.

Koliko je Maja Uzelac privatno drugačija od Maje koja snima filmove, pusta muziku...kao javne osobe?
Mnogo davno sam prevazišla potrebu da bilo šta radim onako kako se očekuje. Dakle, ostalo mi je da sve to radim onako kako mi se radi. U novinama i u televizoru ili van novina i van televizora, svejedno.

S obzirom da dosta izlazite, koliko je pored samog mesta bitan izgled, što ljudi koji posećuju to mesto, što vas lično...Da li previše ili premalo pažnje posvećujemo našem izgledu?
Kad se ovih dana kaže: „ona radi na sebi“, to obično znači da je dokupila silikone, overila salone, zategla se...a nekad je to značilo da čita, uči jezike, usavršava se. Dakle, hm, briga o izgledu ne nedostaje, stil je ono što je često pod znakom pitanja. Doduše, mesta na koja ja izlazim, srećom su retko zanimljiva ljudima čija me spoljašnjost na taj način zbunjuje.

Mora li izgled uvek da bude skup i upadljiv ili se više ponekad može postići suptilnošću?
Ja sam možda pogrešna osoba za ovo pitanje – meni su ti suptilni pristupi obično dosadni, a nekad i kič – ima osoba koje se na taj način prodaju kao sofisticirane, decentne ili kao vlasnice dobrog ukusa, a da provereno nisu ništa od toga. To, normalno, ne znači da mi je super kako se oblače ove pevaljke s naslovnih. Nego, mene uvek zabavlja kad se neko igra, kad stalno pokušava nešto novo, kad od sebe svakog jutra pravi neki mali rad, u skladu s raspoloženjem. Oblačenje je komunikacija, a kad si uvek u nečemu što ostavlja isti utisak, to može da znači i da nikad nemaš šta da kažeš.

Pored brojnih dešavanja posvećenih modi i dizajnu da li možemo da kažemo da je Beograd i dalje jedan moderan i urban grad sa istim takvim stanovnicima?
Normalno. Ja mislim da je ovaj grad spasilo to što je bio u baš preterano strašnoj situaciji. Da je bilo onako, kao, osrednje, niko ne bi mrdao prstom, nego bi čekao da to prođe, pa da nastavi dalje s dostojanstvenim životom i uobičajenim aktivnostima...ovako, svi smo bili svesni toga da treba da se polomimo i da poginemo ako bilo šta treba da nam uspe, pa smo radili po četrnaest stvari u isto vreme, zapinjali smo kao volovi. E, onda se nekad desi da nam uspeju i po dve-tri stvari, a ne jedna. Zato danas svaki stranac koji zagazi nogom u ovaj grad pada u nesvest od ushićenja – on je šokiran: koliko energije, koliko akcije, koliko emocije...

Da li postoji nešto što vam u tom smislu nedostaje ovde...Da li smo dovoljno tolerantni prema sebi i drugima?
Tačno, to je jedini ozbiljan problem ove kulture. Mislim da su oni slabiji ipak malo pukli od tolikog cimanja svih ovih godina, obično misle da su zaslužili mnogo više nego što su dobili (i često su u pravu), ali onda taj svoj frust neobuzdano prosipaju na svakog kome je bilo šta pošlo za rukom. Tako potroše možda baš onu energiju koja bi im na drugoj strani prevagnula da dobiju nešto za sebe, da nešto baš njima uspe.

Šta je za vas kul?
Kad si svoj.