Šta je metabolički sindrom?

Iako nisu jedinstvenog mišljenja, sve veći broj stručnjaka smatra da u organizmu dolazi do određenih poremećaja zbog metaboličkog sindroma, odnosno grupe patoloških stanja koja remete zdravlje ljudi. To je, uostalom, cena savremenog načina života opterećenog izobiljem najrazličitije hrane, koja nema gde da se potroši, jer su fizičke aktivnosti pojedinca svedene na minimum.

Šta sve ulazi u metabolički sindrom, i kako se odražava na zdravlje, objašnjava endokrinolog akademik prof. dr Dragan Micić iz Klinike za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Kliničkog centra Srbije.

- Još krajem prošlog veka uočeno je da postoji veza i sadejstvo između povišenih masti u krvi, povišene glikemije i hipertenzije, kao osnove metaboličkog sindroma. Početkom ovog veka među inkriminisane činioce dodata je i gojaznost.Kada je reč o gojaznosti misli se na centralnu, abdominalnu gojaznost, odnosno gojaznost u predelu stomaka. U svakom slučaju, metabolički sindrom u razvijenom svetu dobija epidemijske razmere, zbog čega i privlači veliku pažnju stručnjaka. Samo u Americi procenjeno je da sa ovim problemom živi čak 45 odsto stanovništva. Smatra se da je do porasta ove vrste gojaznosti došlo zbog poboljšanja uslova življenja, u kojima dominira unos energetski bogate hrane, dok je fizička aktivnost drastično smanjena.

Šta čini suštinu metaboličkog sindroma?

Osnovu metaboličkog sindroma čini insulinska rezistencija. Ona je zajednički imenitelj za gojaznost, poremećene lipide, povišenu glikemiju. Insulinska rezistencija je nastala tokom humane evolucije, u vremenu kada su ljudi bili lovci, i kada je potraga za hranom bila konstantna. S obzirom na to da hrane nije uvek bilo dovoljno, u organizmu ljudi je došlo do pojave ,,škrtog gena", koji je uticao da se na vreme sakupi dovoljno hranljivih materija i energije za preživljavanje. Krajem prošlog i početkom ovog veka ,,škrti gen" se našao u obilju hrane i fizičkoj neaktivnosti, što je dovelo do njegovog kontraproduktivnog delovanja, koje za posledicu ima epidemiju gojaznosti i metabolički sindrom. U svakom slučaju, čak 80 odsto osoba imaju insulinsku rezistenciju.

Zašto se insulinska rezistencija javlja?

Razlozi za nastajanje insulinske rezistencije su defekti na nivou receptora za insulin, zbog čega insulin nije u mogućnosti da ostvari metaboličko delovanje u masnom i mišićnom tkivu. Gojaznost dodatno pogoršava insulinsku rezistenciju putem lučenja sekretornih produkata iz masnih ćelija, poznatih kao adipokini. Ko spada u ovu rizičnu grupu sa abdominalnom gojaznošću, obavezno ima povećan obim struka. Koliko je njegovo stanje ozbiljno lako može da ustanovi, upravo merenjem struka. Poslednja revizija urađena je dosta striktno za osobe evropske rase.

Kako to u praksi izgleda?

Povećani obim struka kod muškaraca smatra se iznad 94 santimetara, a kod žena iznad 80. Povećani obim struka ne ide sam za sebe već ga prate povišeni trigliceridi, i to iznad 1,7 mmol/l (milimola po litru), kao i glukoze čije su vrednosti iznad 5,6 mmol/l. Međutim, poslednja definicija metaboličkog sindroma, doneta u stručnim krugovima, ove godine insistira na tome da je za njegovo postojanje najmanje potrebno tri od pet kritetijuma. Pod kriterijumima se podrazumevaju ugrožavajući faktori rizika koji i čine taj sindrom. U opasnu petorku spadaju gojaznost, hipertenzija, povišeni trigliceridi, snižen dobar holesterol, kao i povišena vrednost šećera u krvi.

Zašto je važno prepoznati metabolički sindrom?

Prepoznavanje treba da znači crvenu zastavicu i za lekara i za pacijenta, jer je to znak da kod osobe sa ovim sindromom postoji dugogodišnji kardiološki rizik. To dalje znači da treba uvesti terapiju za pojedine komponente metaboličkog sindroma na osnovu prethodno utvrđenog kardiološkog rizika. Rizik se, po principima framinganske škole, koje je usvojilo Evropsko udruženje kardiologa, deli na tri kategorije - manji do 10 procenata, umereni između 10 i 20, a visoki iznad 20 odsto. Zavisno od toga koji rizik neko ima, preporučuje se određeni način života. Kod ljudi sa malim rizikom preporučuje se samo promena životnog stila, u smislu redukcije telesne težine i povećanja fizičke aktivnosti. Kod umerenog rizika, osim promene životnog stila, po potrebi se uvodi i farmakološka terapija. Kod osoba sa visokim rizikom, već je druga priča. Kod njih se uvode ozbiljni lekovi, kao što su antihipertenzivi, statini, lekovi protiv hiperlipidemije...

Izvor: Novosti.rs