Terapiju stranih menja sujeta naših lekara?

Koliko otpusna lista iz strane klinike i preporuka stranog lekara o budućoj terapiji, obavezuje naše medicinske stručnjake – pitanje je koje muči pacijente lečene ili operisane u inostranstvu, jer se vrsta intervencije koja je njima bila potrebna, kod nas ne sprovodi. Slučaj lekarke koja je u medijima bila prozivana zato što je pacijentu posle transplantacije jetre ukinula jedan od lekova koji mu je propisao strani stručnjak, a za koje je ona procenila da mu nije potreban, izazvao je polemiku i među našim stručnjacima – kako ove pacijente treba lečiti, piše Politika.

Specijalni savetnik u Kliničkom centru Srbije dr Gradimir Dragutinović kaže za "Politiku" da većina naših lekara ima kontakt sa stručnjacima u vrhunskim medicinskim centrima u svetu u oblasti transplantacija, ali i u ekstremno komplikovanim operacijama.

"Kada se naš pacijent i osiguranik našeg zdravstvenog fonda vrati u Srbiju posle lečenja u inostranstvu, koje je sam platio ili je to učinila država, ne postoji nijedan razlog da ga u daljem toku ne prate naši stručnjaci, koji su podjednako dobri kao i oni u inostranstvu. Prema zdravstvenom stanju i otpusnoj listi određuje se terapija. Nema ukidanja leka koji je dao strani lekar, čak i kad je skup, jer je reč o medikamentima koji su neophodni posle transplantacije ili druge intervencije. Ipak, može da dođe do nekih korekcija: određene terapije posle nekoliko godina primene mogu da deluju toksično na neke organe i tada naši doktori mogu da insistiraju da se neki od tih lekova nezavisno do cene više ne koristi", kaže dr Dragutinović.

Kada je lek registrovan i kod nas, procedura je mnogo jednostavnija, jer se automatski nabavlja u apoteci. Problem je, po rečima dr Dragutinovića, ako neki lek nije registrovan i treba da se nabavi po posebnoj proceduri, ali ni to nije prepreka da RFZO pokrene postupak njegove nabavke.

"Obično naš lekar nema razloga da ispravlja terapiju kolege iz inostranstva. Ali, terapija se ne završava za dva meseca već traje godinama, pa se aktivno uključuju i naši lekari, koji ga leče od svih drugih zdravstvenih problema koji se mogu pojaviti pored onog osnovnog. Naravno, neophodno je da taj pacijent na kontrole za komplikovanije zdravstvene tegobe ili stanja odlazi u ustanovu gde je obavljena transplantacija", navodi dr Dragutinović.

Profesor Dušan Šćepanović, hirurg, predsednik Upravnog odbora Univerzitetske dečje klinike, ali i čovek koji živi sa transplantiranim srcem, objašnjava da na kontrole u inostranstvo odlazi ne zato što više veruje stranim lekarima, već jednostavno zato što naši lekari nemaju iskustva sa pacijentima kojima je transplantirano srce.

"Kod nas već 15 godina nije urađena transplantacija srca. Za svaku promenu terapije konsultujem lekare u Gracu. Propisivanje lekova treba da radi onaj ko je uradio transplantaciju, i ne može se menjati protokol koji je u inostranstvu odredio lekar koji je obavio transplantaciju", kaže dr Šćepanović.

Da se menja terapija koju su našem pacijentu propisali strani lekari, po mišljenju direktora KCS-a profesora dr Miljka Ristića nekada je i stvar našeg – mentaliteta.

"Dešava se da deset doktora iste struke, na primer, kardiologa, napiše za istu dijagnozu različite lekove koji su sigurno dobri. Ali, koji je najbolji teško je reći, jer u celu priču se umeša i sujeta lekara. Naši doktori treba da sprovedu protokole o lečenju pacijenata iz inostranstva, jer ako smo nekoga poslali u inostranstvo da se leči, treba i da mu obezbedimo terapiju koju je preporučila ekipa koja ga je operisala", smatra dr Ristić.

Direktor KCS-a neće da kaže da li su naši stručnjaci „lekari drugog reda”, ali podseća da se mnogi od njih školuju upravo u inostranstvu, priznajući tako da tamo postoji ipak jedan viši stepen medicine.

"Prema tome, teško je nekome dati pravo da menja propisani protokol lečenja koji je propisao lekar ustanove u kojoj su se naši doktori školovali", zaključuje dr Ristić.

Endokrinolog u penziji profesor dr Predrag Đorđević, dugogodišnji direktor Klinike za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma KCS-a, kaže kako naš lekar kada mu pacijent donese nalaz iz inostranstva i zaključak o budućem lečenju, ipak mora da zauzme svoj stav, naravno u oblasti za koju je stručnjak.

"Nije naš lekar saobraćajac, pa on takođe može da procenjuje da li je potrebna baš ta terapija. Nisu naši profesori na medicinskom fakultetu ništa manje stručni od kolega na inostranim ustanovama. Postoji, naravno, sukob mišljenja, a postavlja se pitanje da li naši lekari dovoljno znaju i da li imaju isti ekspertski nivo da zauzmu stav kao kolege u Engleskoj ili Nemačkoj", kaže dr Đorđević