Nedostatak pigmenta - vitiligo

Odsustvo pigmenta poznato kao vitiligo predstavlja bolest tokom koje se pigmentne ćelije razaraju, što za posledicu ima bele fleke ili pečate po koži. Statistike pokazuju da oko 2% stanovništva pati od ove bolesti, o čijem uzroku stručnjaci još nemaju jedinstveno mišljenje.

Kako se ova bolest dijagnostikuje, ispoljava i leči objašnjava specijalista dermatovenerologije prim. dr Aleksandar Adamović, direktor Gradskog zavoda za kožne i venerične bolesti u Beogradu.

- Vitiligo predstavlja gubitak pigmenta, odnosno boje na pojedinim delovima kože. Naziva se još i leukoderma, što u prevodu znači bela koža. Na izmenjenim mestima prvo se javljaju bele tačkice koje se dalje šire spajajući se u manja ili veća ograničena polja nepravilnog oblika. Najčešća mesta gde se vitiligo javlja su periferni delovi tela, odnosno šake, stopala, čelo, pazušne jame i preponski prevoji. Izuzetno retko može da bude zahvaćena i cela površina kože. Inače, vitiligo se javlja kod blizu 2% stanovništva, pri čemu se kod polovine obolelih promene ispoljavaju pre navršene druge decenije. Može nastati u bilo koje doba godine i podjednako se sreće kod muškaraca i žena. Tokom života može da se povlači, ali i da napreduje.

Šta izaziva nastanak vitiliga?

- Etiologija i patogeneza su nepoznate i postoji nekoliko teorija, od kojih je u stručnoj javnosti prihvaćeno tri. U osnovi se smatra da je bolest posledica razaranja melanocita, ćelija u koži koje proizvode pigment melanin, ili se iz nepoznatih razloga njegovo stvaranje inhibiše, odnosno koči. Kod trećine obolelih uzrok se krije u multigenetskom nasleđivanju. Ipak, što se tiče većeg procenta obolelih uzroci su različiti. Neuralna teorija pretpostavlja da se iz nervnih završetaka oslobađa neurohemijski medijator koji uništava melanocite ili sprečava stvaranje melanina, mada ne postoji jasno objašnjenje zašto se to dešava. Zagovornici autoimune teorije pretpostavljaju da postoji mogućnost da se u organizmu stvaraju antitela koja uništavaju melanocite. Sa druge strane, po teoriji oksidacionog stresa pretpostavlja se da je akumulacija slobodnih radikala toksična za melanocite, koji ih uništavaju.

Da li još neki faktori utiču na nastanak ovog oboljenja?

- Na nastanak vitiliga u dobroj meri mogu da utiču i solarne opekotine, ponovljene traume i stres. Može da se ispolji i kod osoba sa određenim autoimunim bolestima, kod kojih imuni sistem reaguje protiv organa ili tkiva sopstvenog organizma. Takve autoimune bolesti su dijabetes, bolesti štitaste žlezde, perniciozna anemija koja nastaje usled nedostatka vitamina B-12, alopecija areata koju karakteriše gubljenje kose u pečatima, kao i adisonova bolest, retko hronično oboljenje koje nastaje kao posledica razaranja kore nadbubrežnih žlezda. Ipak, neki autori vitiligo smatraju pre svega kozmetičkim problemom. Kada je zahvaćen pigmentni deo oka i trepavice su bele, savetuje se konsultacija sa oftalmologom. Izuzetno retko se događa da se na koži zahvaćenoj vitiligom jave i maligni tumori.

Postoji li način da se ova bolest spreči ili prevenira?

- Pojavu vitiliga oboleli ne može da predupredi jer su prve manifestacije upravo bele fleke na koži. Vitiligo ne boli i ne daje bilo kakve druge tegobe. Jedine patnje mogu biti na psihičkom nivou kada se osoba povlači u sebe i izbegava druženje. Ali, da bi se dobila precizna dijagnoza neophodan je odlazak lekaru, koji kroz anamnezu treba da ispita porodičnu istoriju vitiliga. Tu su i obavezna pitanja o osipu, opekotinama od sunca ili nekoj drugoj kožnoj traumi na mestu gde je počela depigmentacija. Pokazatelj vitiliga može biti i prerano osedela kosa (pre 35. godine). Konačna dijagnoza uspostavlja se na osnovu izgleda promena i histološkim pregledom koji treba da potvrdi nedostatak melanocita u vitiligom zahvaćenoj koži.

Kako se vitiligo leči?

- Terapija vitiliga veoma je kompleksna. Koriste se brojni preparati i primenjuju različite metode. U opštoj i lokalnoj terapiji koriste se kortikosteroidi kao i vitaminski derivati. Ipak, najdelotvornijom se pokazala fototerapija koja podrazumeva primenu fotohemioterapije ili primenu uskopojasnih UVB zraka. UVB uskopojasni zraci deluju na melanocite u ovojnicama folikula dlake, stimulišući na taj stvaranje melanina. Izlaganje ultraljubičastim zracima u kombinaciji sa PUVA terapijom takođe postiže dobre rezultate. Korišćenje posebnih fluoroscentnih lampi ili uređaja sa optičkim vlaknima koji tretiraju velike površine u kratkom vremenskom intervalu, takođe pomažu. Nekada se dogodi da spontano, bez lečenja dođe do repigmentacije, gde se zahvaljujući ponovnoj aktivnosti melanocita u stvaranju melanina, koži vraća normalan izgled.

A kada je reč o kosi?

- Kosa takođe trpi posledice usled smanjenog prisustva pigmenta melanina. Ukoliko je prisustvo redukovano kosa postaje proseda, dok apsolutni izostanak kosu "boji" u belo. Podsećanja radi, koža se sastoji od tri sloja, epiderma, derma i potkožnog tkiva. Melanin, koji određuje boju kože, dlaka i očiju proizvodi se u epidermu. Za kožu je od izuzetne važnosti jer joj pomaže u zaštiti od ultraljubičastih zračenja. Ljudi svih rasa rađaju se sa približno istim brojem melanocita, pigmenta melanina. Brzina kojom se melanin stvara u ovim ćelijama i njihova koncentracija nasleđuje se, predstavljajući glavne faktore za razlike u boji kože, kose i očiju. Ukoliko se melanin ne proizvodi na pravi način dolazi do pojave vitiliga, ali i gubitka boje kose koja počinje prevremeno da sedi.

Da li je moguće moguće vratiti pigment sedoj kosi?

- Ta priča je tek na nivou bazičnih istraživanja... U tim istraživanjima se tvrdi da do gubitka pigmenta dovodi "masivni oksidativni stres". Masivni oksidacioni stres navodno dovodi do akumuliranja vodonik-peroksida u folikuli kose, koji dalje utiče na gubitak prirodnog pigmenta. E sada bi trebalo nekakvim tretmanom "pseudokatalaze" aktivirati UVB zračenje i na taj način sprečiti akumulaciju vodonik-peroksida, koji u trenutku kada se izbaci iz folikule dlake navodno omogućava da vlas dobije pređašnji izgled! Na kraju krajeva, po onome što se zna, na ovaj način vraćen je kod određenih osoba samo pigment kože. Međutim, bez obzira na sve navedeno ne zna se ni ko su te osobe, ni u kojem je stepenu vitiligom zahvaćena koža, pa shodno tome ne može ni da se da ozbiljan komentar na ovu teoriju. Pritom, oksidacioni stres nije jedini uzrok gubljenja pigmenta i nastanka vitiliga i sede, odnosno bele kose.

BOJA KOSE

Uprkos brojnim istraživanjima naučnici nemaju pravi odgovor zašto kosa sedi, ali se zato zna da se šansa za pojavu sede kose povećava za 10 do 20% posle treće decenije. Kakva će kosa biti kod neke osobe zavisi od rasporeda, tipa i količine melanina u srednjem sloju dlake ili omotaču.

U kosi postoji tamni, odnosno eumelanin, i svetli, odnosno feomelanin. Mešavinom ova dva pigmenta u različitim odnosima, dobija se čitav spektar nijansi kose. Ćelije melanina, melanociti, skupljaju se u otvorima kože kroz koje raste dlaka, poznatim kao folikule. Čim se dlaka u korenu formira melanociti ubrizgavaju pigment melanin u ćelije koje sadrže keratin. Keratin je protein koji čini našu kosu, kožu i nokte. Međutim, ovaj proces ne traje večno. Sa godinama melanin se redukuje, zbog čega kosa počinje da sedi, a ukoliko se proces dovoljno dugo nastavi, ona postaje sasvim bela.

Svaka folikula dlake ima "melanogentički sat" koji usporava ili sasvim zaustavlja aktivnost melanocita, zbog čega se i smanjuje količina pigmenta koji dospeva u vlas, ističe profesor citologije dr Dezmond Tobin sa engleskog univerziteta Bredford. On tvrdi da kosa sedi zbog starosti i genetskih predispozicija, a da su geni, zapravo, ti koji regulišu iscrpljivanje pigmentnog potencijala za svaku pojedinačnu folikulu. Zato je kod nekih ljudi ceo proces ubrzan, dok je kod drugih usporen i traje više decenija.