"Mama, meni je dosadno"

Foto: John Morgan/Flickr.com

Dosada je osećanje koje, kao i druga osećanja, ima svoju logiku i svrhu. Dosadu osećamo kada procenimo da se nalazimo u situaciji u kojoj ne možemo ostvariti ono što želimo. Neprijatnost dosade nas motiviše da se pokrenemo i napustimo situaciju u kojoj ne možemo ostvarivati svoje želje i odemo u neku drugu situaciju u kojoj to možemo. Ovu vrstu dosade, koja je povezana sa situacijama, nazivamo „situaciona dosada“.

„Kako je naš zadatak da pripremimo decu za samostalan život u ljudskom društvu, važno je da ih naučimo kako da podnose dosadu, kako da im ne bude dosadno, kako da na osnovu osećanja dosade otkriju šta je ono što žele.“

Međutim, ako bismo mi, kao odrasli, stalno napuštali situacije u kojima nam je dosadno, imali bismo mnoge negativne posledice. Kako je naš zadatak da pripremimo decu za samostalan život u ljudskom društvu, važno je da ih naučimo kako da podnose dosadu, kako da im ne bude dosadno, kako da na osnovu osećanja dosade otkriju šta je ono što žele.

Dosađivanje u simbiozi

Malo dete nije u stanju da upravlja svojim osećanjima. Ono je, u prve četiri godine, sa roditeljem u odnosu koji zovemo primarna simbioza, a za koji je karakteristično da dete doživljava sebe i roditelja kao jedno biće. Kada dete kaže: „Mama, meni je dosadno!“, ono traži od roditelja da ga zabavi, da mu ponudi neku aktivnost u kojoj će se osetiti prijatno. Dete misli da je roditelj kriv ako mu je dosadno i zato je u stanju da se ljuti na roditelja kada mu ne posvećuje pažnju.

U ovom periodu je sasvim u redu da roditelji zabavljaju dete, ali treba da znaju da je njihov pravi cilj da pomognu detetu da nauči da samo osmišljava svoje vreme.

Učenje samostalnog prevazilaženja dosade

Već pri kraju primarne simbioze roditelji treba da uče dete da je ono to koje treba da, kada mu je dosadno, pronađe nešto što bi želelo i moglo da radi. Kada dete kaže da mu je dosadno, roditelj treba da odgovori: „A šta bi mogao/la da radiš sada?“ Tipičan odgovor deteta je: „Ne znam.“ Tada roditelj treba da nabroji nekoliko aktivnosti koje bi detetu mogle biti zanimljive i da mu prepusti da izabere. Na ovaj način ga roditelj uči kako da razmišlja kada oseti dosadu, da sebe zapita šta bi moglo da radi, a zatim da izabere – da se odluči za jednu od aktivnosti.

Podnošenje dosade

U „odraslom“ životu postoje brojne situacije u kojima, iako jeste dosadno, osoba mora da ostane i da ignoriše, ili čak sakrije da joj je dosadno. Na primer, kada prisustvujete nekom veoma dosadnom sastanku na kom jednostavno morate da budete. Ako se prepustite impulsu koji u vama stvara dosada, i napustite sastanak, uslediće neka negativna posledica za vas. Dakle, jednostavno, kao odrasli ljudi moramo da naučimo da tolerišemo dosadu, da kada nešto čekamo, kada je neka situacija nama nezanimljiva, ne budemo nervozni.

„Bez obzira na kvalitet predavanja i učitelja, u školi se jednostavno moraju pojaviti periodi kada je detetu dosadno.“

Foto: greg westfall/Flickr.com

Kada su deca u pitanju, možemo reći da su spremni za školu onda kada su sposobni da podnose dosadu. Bez obzira na kvalitet predavanja i učitelja, u školi se jednostavno moraju pojaviti periodi kada je detetu dosadno. Ako ono nije naučilo da podnese dosadu, da bude mirno iako mu je dosadno, ono će biti nemirno i možda će praviti ekscese kako bi situaciju učinilo zanimljivom. Ovakva deca koja ne podnose dosadu, a to su prvenstveno deca roditelja koji decu u vaspitanju razmaze, ali i onih koji imaju zanemarujući vaspitni stil, rizikuju da, zbog toga što se ne mogu smiriti, dobiju dijagnozu „hiperaktivno dete“ ili „poremećaj deficita pažnje“.

Koristi od dosađivanja

Danas, kada je veliki broj roditelja kontaminiran ideologijom srećnog deteta, tako da veruju da, ako su dobri roditelji, njihova deca se moraju stalno prijatno osećati – dosada se doživljava kao nepoželjna emocija. Zato se roditelji mnogo trude da osmisle svaki detetov trenutak, kako ono ne bi bilo prepušteno samo sebi i mučnom osećanju dosade.

„Poznato je da deca kojoj se pokvario TV ili kompjuter odjednom počinju da čitaju knjige, iako su ranije bila protiv toga.“

Međutim, upravo dosada može biti veoma korisno osećanje. Dete koje se dosađuje oseća se neprijatno i ta neprijatnost ga prisiljava da pronađe nešto što će ga zabaviti. Poznato je da deca kojoj se pokvario TV ili kompjuter, odjednom počinju da čitaju knjige, iako su ranije bila protiv toga. Dakle, određena neugodnost je potrebna, kako bi se dete samo pokrenulo i pobrinulo za to da mu bude ugodno.

Dosada kod tinejdžera

Ako roditelji nauče dete kako treba, onda njemu nikada neće biti dosadno. Ili će podnositi dosadu i zato ona više neće biti neprijatna, ili će, kada je oseti, brzo pronaći neku aktivnost i zabaviti se nekim prijatnim ili korisnim stvarima. Već smo rekli da je dosada ono što osoba oseća kada se nalazi u situaciji u kojoj ne može zadovoljiti svoje želje. Ali šta je sa situacijom kada dete (ili tinejdžer) ne zna šta želi ili kada ima želje koje su neostvarive? U takvim situacijama mlada osoba pati od nečega što zovemo „strukturalna dosada“. Tipično je da ona, pošto ne zna šta želi, ne ide ka željenom cilju, već mora da proba različite aktivnosti i situacije kako bi mogla da oceni da li ih želi ili ne. A ovakav način eksperimentisanja je često rizičan, jer može voditi u neželjena, problematična, pa i kriminalna ponašanja.

Zato tinejdžerima koji pokazuju da se mnogo dosađuju treba pomoći ili da otkriju šta je to što žele, pa da se usmere ka željenim ciljevima, ili im pomoći da odbace nerealne i, zbog toga, neostvarive želje, kako bi mogli da žele ono što je moguće ostvariti.

Izvor: Detinjarije.com