Skolioza muči tinejdžere

Prema rezultatima sistematskih pregleda, poslednjih godina veliki broj dece školskog uzrasta ima neki od deformiteta kičme. Srećom, najčešće se ne radi o strukturnim deformitetima kičmenih pršljenova, već o nepravilnom držanju zdravo razvijenog trupa.

- Najčešći problem sa kičmom kod naše dece je kada imamo zdrav oblik pršljenova i odsustvo vidljivog deformiteta kičme, ali postoji loše držanje - kaže dr Duško Spasovski, specijalista ortopedske hirurgije i traumatologije iz Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica“. - Nema jedinstvenog stručnog stava oko toga da li i u kojoj meri loše držanje doprinosi nastanku deformiteta kičme. Ona krivina, to jest položaj kičme koju dete može samostalno ispraviti, u stvari i nije deformitet, već samo loše držanje. To je funkcionalna krivina koja u velikoj meri zavisi od toga koliko dete svesno pazi na držanje, kakav mu je tonus mišića i pokretljivost. Da bi se korigovalo nepravilno držanje, neophodna je sistematska primena takve fizičke aktivnosti koja ima snažan uticaj na centre za motornu kontrolu u centralnom nervnom sistemu. To se može postići ciljanim individualnim vežbanjem ili izborom neke od sportskih aktivnosti u kojima dominiraju stimulacija preciznosti, koordinacije i ravnoteže. Zavisno od mnogih faktora (pol i uzrast, vrsta deformiteta, njegova izraženost, trajanje i brzina pogoršanja), koriste se intenzivne svakodnevne kineziterapijske vežbe, različiti tipovi midera ili operativno lečenje.

Doktor Spasovski upozorava da loše držanje ponekad može da maskira problem, ako je deformitet koji je zahtevao lečenje proglašen samo lošim držanjem. Najčešće se radi o manjim promenama na kičmenom stubu, koje nije bilo lako uočiti. Veći strukturni defekti, bilo da su nasledni ili ne, najčešće se jasno uočavaju. Zadatak lekara je da te defekte prate i intezivno leče, jer se u najvećem broju slučajeva oni s godinama progresivno pogoršavaju.

- Najčešći deformitet kod školske dece je skolioza, pojava bočnih krivina kičmenog stuba - dodaje dr Spasovski. - Ona je u tom uzrastu najčešće idiopatska (ne zna joj se tačan uzrok), i obično se progresivno pogoršava, najviše u periodima naglog rasta, kada za svega nekoliko meseci „krivina“ može da poraste i za više od 10 stepeni. Zbog opasnosti od dramatičnog pogoršanja, s takvom decom se najpre radi neka od metoda intezivne fizikalne terapije specijalno osmišljene za lečenje skolioze.

Ako to ne daje rezultat: smanjenje deformiteta, ili bar usporavanje njegovog napredovanja, vežbanje se kombinuje sa nošenjem midera, a kao krajnja mera radi se operativno lečenje. Hirurškom intervencijom se gotovo u potpunosti koriguje deformitet, tako da deca mogu da nastave sa normalnim životom. Mana hirurške intervencije je što je deo kičme koji je operisan, ukočen u povoljnom položaju. - Operacija se izvodi ako prethodno primenjeno neoperativno lečenje nije dalo odgovarajući rezultat, kao i kod veoma izraženih deformiteta. Ukoliko se deformiteti ne leče, oni se najčešće spontano pogoršavaju do kraja perioda pubertetskog rasta, potom privremeno uspore pogoršanje, ali se u odraslom dobu opet pogoršavaju, uz nastanak degenerativnih promena i progresivnu pojavu bolova i drugih simptoma.

Kako naglašava sagovornik „Novosti“, vežbanje u dečjem uzrastu može da ima snažan efekat na telo i njegov razvoj, ali se mora stručno i precizno dozirati. Najčešće je neophodno individualno ga prilagoditi detetu, i takvo doziranje vežbanja trebalo bi prepustiti stručnjacima. Ako to nije izvodljivo, onda je poželjno sprečiti samovoljno i nekontrolisano fizičko opterećenje muskuloskeletnog sistema, jer je ono gore i od nedostatka fizičke aktivnosti.

Pravilan izbor sporta, kao i karakteristike trenažnog procesa mogu imati pozitivan ili negativan uticaj na razvoj deformiteta kičme. Ne postoji idealni sport, već za svako dete postoji onaj koji mu najviše odgovara, ili se prilagođavaju treninzi sporta koji dete već trenira.

Izvor: Večernje novosti
Foto: planetc1 / Flickr.com