Utakmica koja je mogla da znači sve

Imao sam nepunih 12 godina, ali sam zahvaljujući ocu već nakupio navijačkog staža – prva utakmica na Marakani bila mi je pobeda od 4:0 nad Rudarom iz Pljevalja 1994. godine. Ipak, na svoju žalost, ni pre a ni posle tog 23. avgusta 2000. nisam video ni osetio ništa slično.

Bila je to Zvezdina zlatna šansa – posle 0:0 u Kijevu, u Beograd je dolazio Dinamo. Prošlogodišnji polufinalista Lige šampiona ostao je bez najboljih igrača, pre svega tandema Ševčenko-Rebrov, crveno-beli su u Ukrajini odigrali veoma dobro i sve je bilo spremno za slavlje.

Uđosmo na tribinu, još više od sata do početka meča, listam ’Žurnal’, već ga znam napamet, a znam i sve o timu Dinama – Maksim Šatskih novi Ševčenko, možeš misliti...

Gužva je sve veća, neka dvojica su se i potukli oko mesta, a moj tata zabrinuto gleda ka ’severu’ – tamo je brat, koji na butini ima podsećanje na sudar sa policijskim pendrekom od meča sa gruzijskim Torpedom.

Starsport

Izlazak na teren, 60.000 ljudi ustaje i pozdravlja crveno-bele, koreografija se razvija, a meni adrenalin skače do neba – najradije bih utrčao na teren. Utakmica počinje i ceo stadion počinje dobro poznatu “pune tribine ludih navijača...“ – energiju ljudi oko sebe možeš fizički da osetiš.

Akciju u 22. minutu počinje Lerinc, Bunjevčević svojim pâsom ka Druliću tera i one malobrojne koji sede da ustanu sa svojih mesta – sledi dodavanje za Boškovića, koji ’buši’ Kernozenka – 1:0! Neartikulisano urlanje, grljenje, čestitanje, ali i mudre glave koje znaju da “još ništa nije gotovo“.

Sanjali smo svega desetak minuta, a onda je usledio šok – Vitakić je valjano izbio loptu, ali Bajčetić se nije izmakao i stvorio je veliku šansu gostima. Ona nije propuštena – 1:1. Posle tog dana, narednih godina pripadala mi je muka svaki put kada neko spomene ime Valentina Bjalkeviča, strelca izjednačujućeg gola. Belorus je umro prošlog avgusta, a kada su čuli tu vest, svim navijačima Zvezde kroz glavu je prošla ta avgustovska noć.

Na poluvremenu su prevladavali optimizam i nada, uz komentare poput “u drugom je njihov golman na severu“. Međutim, u bolno dobro poznatom maniru srpskih klubova, gol je ’presekao’ Zvezdu. Daleko od toga da se crveno-beli nisu trudili, ali nedostajao je završni pâs, nedostajala je ideja. Nedostajalo je i malo hrabrosti.

Do kraja je Zvezda stvorila tek nekoliko polušansi, nerve su nam kidale povratne lopte ka Kociću, a kako je vreme prolazilo, sve smo se više uzdali u čudo. Nismo ga dočekali, Dinamo nam je pred nosom zalupio vrata onoga za čime smo toliko čeznuli – Ligom šampiona.

Bilo je to burno vreme u Srbiji, ali publika je bila disciplinovana sve do poslednjeg minuta kada je bilo jasno da ispadamo, a onda su frustracije porazom, ali i životom, rezultirale gorkim i ipak ponosnim: “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane...“ U povratku kući bes, neverica, tuga... I oni što govore “proći ćemo sledeći put“. To su bili isti oni što su posle prvog gola upozorovali da nije gotovo, samo što sada nisu bili u pravu – leto je 2015. godine, a čini se da Crvena zvezda nikada nije bila dalje od Lige šampiona.

U međuvremenu je ’večiti rival’ Partizan dosanjao srpski san i plasirao se u grupnu fazu, i to dva puta, a sada je na korak do trećeg učešća u LŠ.

Crveno-beli su teoretski bili na samo korak još nekoliko puta, ali samo teoretski. Nije bilo ni sreće, rivali su redom bili Bajer Leverkuzen (vicešampion Evrope te godine), PSV Ajndhoven (jedva ispao od Milana u polufinalu) i Milan (kasnije postao prvak Evrope). Poslednji pokušaj za sada bio je Glazgov Rendžers 2007. godine – posle poraza u 90. minutu Škotskoj, na ’Marakani’ je bilo 0:0.

Iz sadašnje perspektive, taj sudar sa Dinamom mogao je da znači sasvim drugačiji kurs Zvezde u 21. veku. Mogao je, ali nije.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)