Liverpul ili neodoljiva lepota napadanja

Fudbalski mudraci će reći: “Ali kako, ima još mnogo da se igra?”. Ili: “Prvenstvo je maraton, a ne sprint”. I jedni i drugi su suštinski u pravu. Fudbal zaista na čudesne načine može da se poigra i ono što deluje gotovo nemogućim, učini mogućim. Uostalom u tome i jeste draž tog kotrljanja lopte.

Sve je u redu, ali ja i dalje smatram da će se kuglica ovog fudbalskog ruleta zaustaviti na crvenom. Svi zakoni brojeva, matematike, pa i teorija verovatnoće ukazuju da će se u maju na “Enfildu” uz standardnu “You’ll never walk alone” čuti i tonovi Merkjurijeve - “We are the champions”.

Šampionski kod

Photo by Alex Broadway/Getty Images

Ono što je Liverpul pokazao od sredine avgusta do kraja decembra može se opisati samo jednim fudbalskim pridevom – “šampionski”. Svedoci smo jedne neverovatne generacije igrača, koja će, ako ostvari svoj pun potencijal biti u slavnoj istoriji “redsa” označena kao možda i jedna od najboljih. Sada smo definitvno još na tom terminu – najpotentnijih.

Svi elementi jednog šampionskog tima su tu: šef majstor koji je navikao da spravlja vrhunski. Specifična grupa igrača. Plodno tlo za širenje šampionske filozofije. Fanatična i trofeja gladna publika večito sa glavom u prošlosti. Upečatljiva fudbalska romantika. Šenklijev duh koji uvek odnekud lebdi u naelektrisanoj atmosferi “Enfilda”. Nezalečene rane iz prošlosti. Večito prisutna opsadna atmosfera sa rivalskim gradom pedesetak kilometara zapadnije. Junajted koji se posle dve i po decenije dominacije uspavao kao Trnova Ružica. Idealno za Skauzere, ali ima još.

Potom ovo - specifični začini bez koje nijedan Liverpulov tim ne može: filozofija “napad po svaku cenu”. Štiklirano. Boksić dva: Riskantna igra na granici grubosti. Štiklirano. Boks tri: Nema izgubljene lopte – štiklirano. Boks četiri: trener fudbalski fanatik, da, štiklirano. Boks pet: “dati gol više”. O, da. I to štiklirano. Boks šest: barem jedan veliki Škot među 11? Štiklirano!!

Proverite ovo poslednje. Liverpulove slavne generacije uvek su imale taj šmek superiornog škotskog viskija. Bilo da je to bio sam menadžer Bil Šenkli, bilo da su to bili sledbenici njegove filozofije na terenu, Keni Dalgliš, Grem Sunes, Alan Hansen. Sada? Endrju Robertson, igrač koji se ne može kupiti svim novcem ovog sveta jer je ono esencijalno, fudbalski, domaće uzgojeno. Jer možete prodati stotine Kutinja, ne i jednog Robertsona.

Brojke ne lažu, sve se promenilo

Photo by Laurence Griffiths/Getty Images

A sad ozbiljno: Koji tim je u Premijer ligi posle 20. kola imao 54 od 60 mogućih bodova(!?) a da nije na kraju bio šampion? Nijedan. Uostalom, koliko pratim Premijer ligu, teško da je tako nešto iko i imao. Liverpul, svakako nije i to je ono što ide u prilog mojoj tvrdnji da smo šampiona u Engleskoj najverovatnije već dobili.

Kada dobijate one najveće utakmice u sezoni, sve ukazuje da ste na šampionskoj trasi. Razmontiran je Arsenal (5:1). Tri komada “popio” je i Murinjov bunkeraški Junajted. Od Sitija, kojem će uskoro opet na megdan i koji se do pre nedelju dana činio najozbiljnijim konkurentom, nije izgubio (0:0). Pobeđeni su i Poketinovi “petlovi” i to u Londonu (2:1).

Dobijali su Klop i njegovi momci i ranije ovakve derbi mečeve, davali po tri, četiri, pet golova, ali su bodove prosipali protiv uslovno rečeno “malih klubova”. Prošle sezone “slagali” su na gomilu remije, 0:0 sa Stokom, 0:0 i 2:2 sa VBA, 1:1 Everton (dobro, oni nisu mali klub), 1:1 Njukasl, 1:1 Barnli, 3:3 Votford. I eto gde su gubili korak.

Ove sezone? Sasvim druga priča. Rizikujem bes navijača Liverpula, ali mnoge mečeve poslednjih meseci dobijali su “fergusonovski” – 2:1 u Londonu protiv Totenhema. Potom 1:0 protiv Brajtona. U gradskom derbiju sa Evertonom 1:0 u 96. minutu! Da, i onih 1:0 u Hadersfildu. Zatim 2:1 u Lesteru. E tu je razlika! Šampionski put sada je dobro trasiran i Liverpulu u preostala četiri i po meseca trke ostaje da nastavi da klizi, ali bez dizanja noge sa papučice gasa, što im, uostalom, fanatični Her Klop neće nikako dozvoliti.

Klop, obnovitelj imperije

Photo by Clive Brunskill/Getty Images

Sad malo o dirigentu. Pardon, o Klopu. Čoveku koji je prirastao za srce ne samo armiji vernih Skauzera, već i svima koji vole fudbal. Jer, kako ne voleti Klopa? Kako ne odati počast svemu onome što već više od decenije radi da bi fudbal sačuvao ono najlepše i najvrednije u sebi - da ne izgubi dušu. A priznaćete da u ovoj eri kapitalističke pošasti, koja je poput kancera zahvatila i zdravo tkivo fudbala to nije lako ostvariti.

Klop je fudbalski Niče, iako opasno širi svoj zarazni optimizam gde god da kroči. Ne postoji nemoguće. Zašto Niče? Pa zato što je bukvalno na svojoj koži osetio ono Ničeovo “ono što nas ne ubije to nas ojača”. Čovek je proglašen gubitnikom jer je gotovo uvek padao na poslednjem stepeniku, u finalima. Poslednji je bio najbolniji, one majske kijevske noći u finalu Lige šampiona protiv Reala.

Mnogi bi se posle toga deprimirali, stali, preispitali vredi li nastaviti istim tempom kao do tada. Ne i Klop. Njemu je to samo bila skijaški rečeno “prolazna kapija”, jer vizija njegovog Liverpula još nije bila dovedena do savršenstva.

Kada je u jesen 2015. spakovao kofere i u njih strpao bogatu bundesligašku prošlost, nekoliko važnih trofeja sa Dortmundom, gomilu video snimaka fudbalskih mečeva i sve ploče omiljenih mu “Bitlsa”, uz svakako rezervni par naočari, Klop je sebe video kao obnovitelja porušenog rimskog carstva. Jer bukvalno, Liverpul je do tada, ako se ne računa onaj iznenadni bljesak sreće u Istanbulu 2005. za svoje šampionske standarde, bio u nekoj vrsti rasula.

Jirgenu nije trebalo mnogo da obnovi temelje. Oni su bili tu, trebalo je samo pametno nadograđivati, a za to je bilo potrebno vreme.

Tim kao porodica

Photo by Alex Livesey/Getty Images

Kažu da dobar recept zlata vredi. Ako je Klop od jedne prosečne Borusije koja je godinama tavorila sredini tabele, uspeo da stvori mašineriju koja je svrgnula sa trona Bajern, kakva je logika da ne može isto da učini i na britanskim obalama sa doskora[njim prvacima Čelsijem i Mančester sitijem?

Fudbalsku poeziju sa “Vestfalena” i njene glavne junake, Levandovskog, Rojsa, Blaščikovskog, Šmelcera, Gundogana, Gecea, zamenio je “gang hoo” grupom ratnika za Sveti Gral Premijer lige, Salahom, Maneom, Milnerom, Van Dajkom, Firminom, Robertsonom… Motivisao ih je do pucanja, napravio je u timu porodičnu atmosferu kojoj je glavna deviza “svi za jednog, jedan za sve”. Pogledajte Klopa kraj aut linije, u toj trenerci, sa bejzbol kačketom i “New Balance” patikama, sa rukama na leđima, kako aktivno učestvuje u igri dajući im savete svih 90 minuta. Kao stariji burazer!

To je to, ni po oblačenju, ni po stilu, ni po godinama, Klop ne želi da se izdvaja od svojih igrača. Bilo da izgubi, bilo da pobedi, uvek izađe na teren, pozdravi se i zagrli sa svakim od njih, uputi im očinski savet i kaže, “momci to je bilo to, idemo dalje.” Ako izgubi, vidite ga kako škrguće zubima, ako pobedi, tu je osmeh, od uva do uva.

Veliki timovi nikad nisu nastajali preko noći, u njihovo formiranje uvek je bivalo uloženo mnogo neprospavanih noći, energije, rada, a svemu je bilo potrebno vreme, jer fudbal je sav u ciklusima.

Tako je i Klop morao da se lati hirirškog skalpela na startu, da secira ono što je bolesno od zdravog tkiva. Da tom preumornom telu udahne kiseonik u pluća. Krv je obnovljena, sve puca od crvenih krvnih zrnaca fudbalske potencije, da za protivnike, Liverpul ponovo deluje onako kako je to bilo decenijama, zastrašujuće.

Morao je istina Klop da obriše tablu na kojoj je pisalo “fudbal po sistemu Rafe Beniteza”, Roja Hodžsona ili Brendana Rodžersa. Da se reši nekvalitetnog, da odstrani one kojima su misli bile negde daleko (Kutinjo, Barselona), da se liši usluga golmana koji je celu odbranu činio nesigurnom (Loris Karijus), da kiksevima sklonom Dejanu Lovrenu doda čvrstinu Virdžila van Dajka, pruži priliku domaćim igračima, Robertsonu, Gomezu, Trent Aleksander Arnoldu.

Ostalo je već imao, u izobilju. Ostalo je samo da ih pusti da se igraju lopte. Da pokažu maštovitost na terenu i nesporan potencijal. Da iz nedelje u nedelju podižu publiku sa stolica, ma gde igrali. Sada je sve tu, na mestu, ostaje da se ubiraju plodovi napornog rada, da usledi žetva trofeja.

Gegenpresing

Photo by Richard Heathcote/Getty Images

Način na koji Klop sve to radi je fabulozan. Pogledajte taj “kontrapresing”, ili po nemačkom, “gegenpresing”. Čim izgube loptu, kao osice se ustreme na protivničkog igrača sa loptom da bi mu je izeli. Posed je sve, ako imaš posed, protivnik ti ne može ništa. Zadiranje u prošlost, u temelje totalnog fudbala, od Mihelsa, Krojfa, pa na dalje, do Gvardiole, Barselone, Mesija. Nije ni čudo što su trenutno Klop i Gvardiola glavni protagonisti u Premijer ligi, s njima i Poketino, što je Žoze Murinjo morao da pokupi pinkle i prizna poraz spostvene dekadentne i prevaziđene fudbalske filozofije.

Klop i Liverpul pokazuju kako je najbolji fudbal u stvari nešto najjednostavnije. Posed, brza izmena pasova, izvanrednja kretnja, ubacivanje lopte u “pravi prostor” (kako to Klop voli da kaže), dinamika, trčanje sa svrhom, brzina misli, čitanje namere protivnika, na kraju mašta i kreacija. Zašto komplikovati, praviti sisteme destrukcije protivničke igre? Zar ovako za sve nije lepše?

Nije to ni, kako se jednom nespretno izrazio “hevi metal fudbal”. To je bum-bum fudbal. To je podmetanje dinamita u vidu Salaha, Manea i Firmina pod stenu svake odbrane, to je opsada gola protivnika i igranja u završnoj trećini po svaku cenu. Uostalom, sledi nagrada onom ko u svakom napadu Liverpula vidi manje od osmorice momaka u crvenom pred golom protovnika. Tako lakše otvaraju prostor, tako izvlače cigle iz bunkera, tako kreiraju eksploziju.

Šta nam ostaje? Pa da u narednoj 2019. uživamo u vrhunskom fudbalu. Čiji će svakako veliki činilac biti i ovakav Liverpul. Koji, ukoliko kojim čudom ostane bez title, neće posustati. Ali bila bi to jedna velika fudbalska nepravda…