NBA: Šta smo videli u regularnom delu sezone

Od kada se pojavio `84. pa sve do njegovog prvog, pa i drugog povlačenja, nisam baš bio njegov obožavatelj. Cenio sam sve to što radi na parketu i u vazduhu, ali za neke druge sam navijao…E onda je čovek odlučio da se vrati ponovo,treći put, verovatno i sa željom da ostavi “domaće zadatke” svima koji bi da obuku njegovu majcu ( ali nešto im teško ide ).I tako, 19 godina posle prvih poena, MJ je i dalje postizao poene. Sezona je mogla i lepše da se završi, plasmanom u playoff, ali nije. Lično je osetio šta znači ono “klinci su se promenili”. Bio je okružen super atletama koji ne znaju da dodaju loptu kada treba i kome treba,igračima koji ne znaju šta znači pobedjivati i kako do pobede doći, kojima je uvek neko drugi kriv i koji sasvim dobro, da ne kažem odlično žive, a iza sebe ama baš ništa nemaju.

Kako se to sigurno ne uklapa u njegov stil života i rada, onda ne treba ni da čudi njegova želja da se što pre vrati na mesto GM Washingtona i sve to razjuri.Jordan po treći put u NBA…i poslednji…to je obeležilo sezonu za nama.

Ruki godine - Jao Ming

Rookie godine će verovatno biti Yao Ming. Prošle godine je promenio istoriju, postao prvi neamerikanac izabran kao prvi na draftu. Kao i pre samog odabira, tako i tokom čitave sezone, Yao se ni kriv ni dužan našao u žiži interesovanja medija. Ako ćemo pošteno, i pored toga što se radi o izvrsnom košarkasu, rekao bih da nije imao “vetar u ledja”, vec pravi uragan…jednostavno, NBA treba novo, sveže meso, pa što da

to ne bude i Kinez? Ne treba zaboraviti da je Kina  potencijalno najveće tržište na svetu, za svaki proizvod, makar se on zvao i NBA.

Ako se sve to uzme u vidu, igre Stoudemirea za Phoenix nisu bile dovoljne da mu donesu titulu koja je najčešće pokazatelj da se igrač nalazi na pravom putu. Mladić koji je pravo iz srednje škole postao profesionalac je više nego Yao, promenio igru svoje ekipe, a na kraju krajeva Sunse pratimo i u playoffu, što Houston sa sve Mingom nije uspeo da ostvari. Stoudamire će , ako nastavi da napreduje ovakvimtempom, u najkraćem mogućem roku postati prava zvezda, igrač koji daje “boju” svojoj ekipi na svakoj utakmici ( Butlera nisam ni spomenuo , jer je Miami imao kriminalnu sezonu )

Velika rivalstva

Svi se sećaju ne tako davnih vremena i velikih rivalstava izmedju ekipa Lakersa i Celticsa, Bullsa i Pistonsa, Bullsa i Knicksa…Svaka utakmica je bila mnogo više od borbe za pobedu, na svakoj utakmici se moglo videti sve i svašta , a po principu “cilj opravdava sredstva”. Dueli ekipa su na svim nivoima svodjeni na lične obračune, svakom susretu je prethodila verbalna kampanja , uvek podgrejana medijima , ali sve to je publika volela i takve utakmice su uvek izazivale najveću moguću

paznju. Vladavina Bullsa devedesetih i pobede nad različitim ekipama u finalu su pomalo udaljile taj “lični” pristup “problemu”, i osetio se nedostatak takve vrste duela. I eto, ove sezone , definitivno se na parketima NBA ponavljaju slične situacije.

Suguran sam da svi znate za “dogadjaj” koji je prethodio sezoni  - opšta tuča izmedju Lakersa i Kingsa, a koju su započeli Fox i Christie.

Medjutim , ni to nije sam početak “neprijateljstava” – Phil Jackson , trener LAa, je prvi započeo priču, najdirektnijim mogućim vredjanjem igrača i stručnog štaba Sacramenta, izjavama koje su bile daleko od korektne najave prošlogodišnjeg finala Zapadne konferencije (veoma slično onome što je uradio pre finalne serije protiv Sixersa ). Tako je počelo, a završilo se igrom u kojoj je svaki faul “za robiju”, svaka utakmica se igra kao da je poslednja u životu, a sve se prati nonstop prozivkama po medijima, kada god se za to ukaže prilika ( a hvala bogu, ima ih i previše ).

U senci tog najnovijeg rivalstva dve najbolje ekipe NBA, i na Istoku se rodilo nešto slično – utakmice New Jerseya i Indiane su postale zanimljive ne samo zbog kvalitetne košarke koju ovi timovi mogu da odigraju. Jednostavno, svaki meč je bio ultimate fight u najavi...a često se nije ostajalo na najavama.

Po uzoru na ekipu sa kojom je dva puta bio šampion, Isiah Thomas je od svojih momaka napravio Bad Boyse dvadeset prvog veka. Baš kao sto je originalnu verziju predvodio na sve spremni legendarni Chuck Daly ( za koga svi tvrde da je bio ubedljivo najveći “zloća” u tom okruženju ), tako i danas Thomas predvodi “update” kopiju , ovoga puta stacioniranu u Indijanopolisu. Svoje igrače podstiče na igru u kojoj ne postojiveliko poštovanje nečega što se naziva fair-play. Artest i Miller se na terenu ponašaju kao zlikovci, i koliko god je prizivanje “starih, svetlih tradicija Pistonsa” na početku bilo simpatično,toliko je ono sada neprihvatljivo. Jednostavno, slučajevi u kojima se pretera sa grubostima su postali uobičajenost, a jasno je da je velika razlika izmedju tvrde i grube igre.

Razočaranje broj 1 Zapadnog dela lige je ekipa LA Clippersa. Pred početak prvenstva su bili “već vidjeni” u playoffu, srazmerno talentu i kvalitetu sastava, da bi na kraju razočarali sve, verovatno i same sebe. S druge strane, gazda je napravio ove sezone negde oko 30 miliona zarade , tako da i ne čudi njegova inertnost kada su u pitanju i dalje promene. Trener Gentry je sve platio svojom pozicijom, ali ni njegova smena nije donela boljitak. Ekipu je na dole povukao onaj od koga se najviše očekivalo – pridošlica Andre Miller. Uz to,brojne povrede i opcije slobodnih agenata su predstavljale nerešiv problem.

Na Istoku je najvece razočaranje ekipa Atlanta Hawksa. Sa igračima koje imaju na krilnim i cemtarskim pozicijama predvidjao im se plasman u playoff, a završni učinak je bio potpuni krah. I u njihovom slučaju trener je promenjen , ali ni ovde nije bilo značajnijih rezultata.

Potez godine , barem kada su u pitanju generalni menadzeri timova, napravio je preiskusni Jerry West, creator dominacije Lakersa sedamdesetih godina, dovodjenjem gotovo zaboravljenog Hubie Browna, čoveka od 69 godina, koji čitavih 15 godina nije vodio nijednu ekipu. Brown, koji je u tom periodu radio kao TV stručni consultant,važi za veoma dobrog i uspešnog trenera i čoveka dovoljno upornog i tvrdoglavog ,ali se nije ocekivao njegov uspeh u “mačevanju” sa novim generacijama. Ekipi Memphisa , koju predvode Pau Gasol i Jason Williams, bio je potreban učitelj, i West im je i doveo nekog takvog. Zvezdice su spustile noseve do te mere da jedan “enfant terrible” kakav je Williams stalno razmišlja o “zaobilaženju” ludorija, kako ne bi prizvao Hubiev bes.Način igre im je promenjen, osnove košarkaške igre su ponovo u "opticaju",sa insistiranjem na potpunom žrtvovanju interesa individualaca zarad  interesa tima, uz uspostavljanje zajedničkog uspeha kao vrhovnog cilja.

Ni potez Petriea, prvog čoveka Sacramenta, ne bih “propustio”. Naravno, mislim na angazovanje Jima Jacksona, u tom momentu free agenta, za koga i nije bilo nekog prevelikog interesovanja. Igrač ,kome su Kingsi sedmi tim u karijeri ,je igrama ove sezone naveo sve vlasnike klubova da preispitaju rad svojih generalnih menadzera (na koji način se tek tako “preskočio” igrač takvog kvaliteta ). Jackson je dodatno pojačao i bez njega ultrakvalitetnu klupu Sacramenta. Igrač je koji može na svakoj

utakmici postići 20 poena i predstavlja veoma efikasnu i korisnu zamenu za Douga Christija, naročito protiv protivnika koji nemaju izrazitog strelca na poziciji dva, što pretpostavlja veliku minutazu stalnog člana prve defanzivne petorke NBA (ipak bih na parketu , u minutima kada mi trebaju poeni, radije video Jacksona ).

Najlepsa košarka? Pa bez ikakvog razmišljanja se priča svodi na Dallas i Sacramento.Uostalom, postižu priličan broj poena na svakoj utakmici, zar ne? Pored toga, veliki broj poena se postiže iz kontranapada, posle izvanrednih pasova. To su dve ekipe koje najbolje vladaju veštinama koje su preduslov lepe ( i uspesne ) kosarke –kretanje bez lopte , dodavanje i nesebičnost. Uz to, slobodno se može reći da prvi igrači oba tima nisu proizvodi domaće ( američke ) košarke, već dolaze “sa strane”,što njihovim dobrim igrama ipak daje dodatnu “težinu”.

Tim bez superstara, a sa postignutim uspehom? Bez ikakve dileme – Detroit. “Kraljevi klackalice” ( ove godine prevazisli čak i Utah Jazz, sto je gotovo nemoguće ) – pozicione igre i mnoštva minijatura i čelične i uporne odbrane, protiv koje morate baš dobro da radite kako bi došli do situacija kada se šutevi realizuju sa visokim procentom.

Bez igrača koji se mogu ubrojati medju prvih 6-7 u ligi ( oko kojih se uobičajeno grade timovi ), ali sa najefikasnijom klupom NBA, mnoštvom “radilica” u timu i “defanzivnim demonom” Wallaceom. Baš tako je Joe Dumars zamislio pobedničku ekipu i baš to je i sproveo u delo. Kvalitet i sposobnosti igrača treneru Carlisleu pružaju mogućnost raznovrsnog mešanja karata, što ovaj sa uzivanjem i radi.

Bez starca nema udarca ? Nema tu filozofije – jedan od trojice kojima treba skidati kapu svaki put kada se pomisli na njih je vec pomenut sa samom pocetku texta…druga dvojica igraju 18. playoff zajedno…imaju 80 godina u sabirku…i ne nameravaju da završe karijere…kraljevi Pick-n-rolla : John Stockton i Karl Malone.Samo da ih i sledeće godine gledamo.

Ko me iznenadio ? Phoenix…i to pozitivno. Svaka čast Franku Johnsonu na obavljenom poslu sa Stephonom Marberyjem, koji je u Sunse stigao kao nezvanično najomraženiji igrač NBA, kao igrač sa kojim niko ne želi da igra. Razlog je jednostavan – čovek je sam sebi prvo , poslednje rešenje i jedino rešenje, a kada neko sa takvim shvatanjem  košarke igra na poziciji organizatora igre ( ostalih ), onda vam je sve jasno.

Medjutim, Marbury je ove sezone počeo da vodi računa i o saigračima, broj lopti koje troši je i dalje veliki, ali je mnogo bliži “proseku” broja poseda koje u NBA troše lideri ekipa u napadu…znači manji nego ranije. Uz to, pomogao je pomenutom Stoudemireu da stalno napreduje. Priča o Sunsima se ne završava sa njima – nepravedno bi bilo ne spomenuti i Shawna Mariona, čiji se max tek naslućuje, jer mu atletske mogućnosti omogućavaju toliko toga, i u napadu I  u odbrani.

Najbolja sezona u karijeri ? Ispred svih Kevin Garnet i Allen Iverson ( verujem da imate svoje favorite, nemam nista protiv ). Minnesota je u prošloj sezoni ostvarila najbolji rezultat u svojoj istoriji, prviput u playoff ulaze sa prednoscu domaceg terena, a ekipu bukvalno mosi Garnett, verovatno najraznovrsniji igrac lige. Tokom sezone je pokazao da zna da izadje iz “dubioze”, da zna da primi kritiku, da zna kako da nosi slavu, a sve vreme ima “double-double” ucinak. Prosto ne mogu da verujem da nije broj 1 u redu za MVP trofej.

Allen Iverson je ove sezone trenirao…I to zaista trenirao, a ne samo bio prisutan na treninzima. Svi pričaju o njegovim poenima, proseku u ovome ili onome, a malo ko shvata koliki je njegov ucinak u odbrani. Ako vec nije prvi defanzivac godine, onda mu je mesto u prvoj petorci. Da, da..Allen Iverson, onaj isti koji ima prosek 27,6 poena po utakmici ( treci strelac lige ).

Internacionalci ? Hm, imao sam najbolju volju da odaberem njih 12 , nazovimo ih u ovom trenutku najboljima…I počeo sam sa centrima, i shvatio da je nemoguce napraviti jednu ekipu…jednostavno, odlicnih neamerickih igraca ima za barem dve ekipe…Sledeci problem koji se pojavio su bile pozicije po kojima bi ih razvrstao. Primera radi, nisu li Divac i Kukoc  playmakeri u svojim ekipama, i pored svojih formacijskih pozicija? Dakle, evo mog spiska…po abecednom redu: Divac, Drobnjak, Duncan, Gasol, Ginobilli, Giricek, Hilario, Ilgauskas, Jaric,Kirilenko, Kukoc, Magloire, Ming, Mutombo, Nash, Nesterovic, Nowitzki,Olowokandi,Parker, Radmanovic, Rebrača, Sabonis, Stojaković, Turkoglu…Prilično impozantno… Na ovaj nacin bih i završio…a ONI neka i dalje pricaju priče o tome kako im se prošlog leta omaklo...