Đavolja varoš, okamenjena stvarnost

Nekada davno živeli su skromni, mirni, svojoj veri privrženi ljudi. To je smetalo đavolu pa im je spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Nakon što su je popili, omamljeni, reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je bio na izgledu. Kad je videla to, dobra vila pokuša da spreči, ali ne uspe da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Vila se tada poče moliti Bogu da ne dozvoli rodoskvrnavljenje i svevišnji to usliši, te spoji nebo sa zemljom, dunu jak i hladan vetar i okameni svatove sa mladencima - kaže jedna od legendi o tome kako je nastala Đavolja varoš, mistično mesto nadomak Kuršumlije, “sagrađeno” od zemljanih figura sa kamenim “kapama na glavama”, ispresecano rekama čiji se odsjaj preliva u nijansama od crvene do žute, okruženo šumom u kojoj je drveće čudnih, vijugavih oblika.

Imre Sabo

Pusta je i nečujna u ove zimske dane. Ovde čak i ptice retko dolete, a svaki cvrkut se čuje, kao da je sa ramena. I nebo je nad ovim gordim figurama drugačije. Tek po koji zrak sunca obasja ponekog okamenjenog svata, vetar sobom ponese nešto zemlje i sitnog kamenja, zanjiše granje koje fijukom stvori melodiju, a mehurići na izvorima reka i potočića kloboću nekim svojim, nepredvidivim, ritmom. Kao da se nečastivi i sada krije iza nekog od “svatova”, u grmu kraj reka, ili velikim mračnim rovovima u zemlji (pećinama, kako ih meštani obližnjih sela nazivaju, odnosno rudnicima iz kojih su Sasi iskopavali zlato). Čudnovata je, tajanstvena, pomalo zastrašujuća ta prirodna ili božja tvorevina.

Imre Sabo

Do nje se stiže putem ka Prištini, na dvadesetak kilometara od Kuršumlije levo, pa uzanim, blatnjavim i putem punim rupa kroz obližnja sela, kuda čobani teraju ovce i ostalu stoku na pašu i do reka da se napiju vode. Na ponekoj kući stoji natpis: “na prodaju sir, kajmak i rakija”.

Ali, do maja u ove krajeve gotovo niko ne zalazi. Od drvene table na ulazu u Đavolju varoš, do zemljanih gromada (udaljenih nešto više od kilometra), može se jedino peške, kroz šumu, preko mostića od oblutaka, uzvodno dolinom Žutog potoka, pokraj izvora Crvenog jezera, pa Crvenog vrela, puteljkom između grabovog, hrastovog i bukovog drveća, ne širim od jednog metra. A onda, najednom, “pukne” neverovatan prizor.

Braon-žute figure, kao da ih je čuveni španski (katalonski) arhitekta Antonio Gaudi projektovao. Odjednom, pred očima centar Barselone, velelepna Sagrada Familia, u okruženju kamena, zemlje, drveća i tihog žubora reke. A u Srbiji, u ataru sela Đake (naziv potiče od albanske reči „gjak“ - krv). Sa obe strane najvišeg vidikovca, u dve jaruge, Đavoljoj i Paklenoj, smeštene su 202 figure “okamenjenih svatova”, koje kao da se kreću u istom pravcu, ka crkvi Svete Petke, čiji ostaci i danas stoje nekoliko stotina metara niže.

Imre Sabo

Ovo je, tvrde i naučnici, dar sa neba. Njihovo pojašnjenje kako je nastala Đavolja varoš, istina, potpuno je drugačije od predanja meštana i nimalo romansirano.

Arhitektura Đavolje varoši nastala je viševekovnim geomorfološkim procesom erozije tla, ubrzanim spiranjem i odnošenjem rastresitog zemljišta i dezorganizovanim oticanjem kišnice.

Figure se obrazuju, rastu, menjaju, skraćuju, postepeno (vrlo sporo) nestaju i ponovo stvaraju. Vodeni tokovi i mlazevi, nastali posle jačih kiša i pljuskova, usecaju u rastresitom pokrivaču čitav sistem plićih ili dubljih erozivnih brazdi, vododerina i jaruga, a šumski pokrivač sprečava pojavu ubrzane erozije tla. Kad se na rastresitom zemljištu, koje je podložno spiranju, nalaze krupniji stenoviti blokovi, oni štite zemljište neposredno ispod sebe od spiranja.

Tako nastaju stubovi na čijim vrhovima se nalaze zaštitne kamene kape, težine i preko 100 kilograma. Zemljane figure ili piramide, kako ih još nazivaju, visine su od dva do 20 metara, širine 0,5 do tri metra i prostiru se na površini od 4.300 metara kvadratnih. Svojom veličinom, brojnošću i položajem predstavljaju jedinstveni prirodni fenomen u svetu. Sličnih, ali neuporedivo manjih, figura ima na još nekoliko lokaliteta: mnogi ovu pojavu upoređuju sa Baštom bogova u SAD ili glavucima u Tirolu.

Imre Sabo

Iz tog razloga, Đavolja varoš se našla i među kandidatima za sedam novih svetskih čuda, u konkurenciji najneobičnijih prirodnih fenomena u svetu. Nažalost, nije izabrana, iako su se mnogi nadali da bi ova prirodna pojava u Srbiju mogla da dovede brojne strane turiste. Ovome su se nadali i seljani obližnjih mesta, jer bi svoje proizvode mogli da pošalju i u svet. Ipak, oni upozoravaju da se turisti “ne šegače sa figurama, jer neke više sile sve to čuvaju”.

Osamdesetogodišnja baka Desa, jedna od desetak meštana sela Zebice (inače najbližeg naseljenog mesta Đavoljoj varoši), koja je reportere Statusa ugostila u svom domu, kaže da je u detinjstvu od roditelja slušala priče i o nekim nemilim događajima, a da sama pamti jedan.

“Kad su čobani čuvali ovce, jedno dete se popelo u jarugu i ispelo se na tu kulu. Sa glave mu je skinulo kapu i ostalo nepokretno. Druga deca su otrčala u selo po roditelje i dok nisu vratili kapu, taj čobanin nije mogao da prohoda”, priča Desimirka Ivanović.

Iako je baka Desa gotovo uverena u legendu o tome kako je Bog sprečio namereno zlo, postoje i druga predanja. Po jednom od njih, zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.

Imre Sabo

Na ovom mestu, danas posetioci ostavljaju novčiće i vezuju krpe i marame, za sreću, a ono malo stanovništva što je ostalo u selima Đake i Zebice ovo sveto mesto posećuje svake godine na dan Svete Petke. U kružnom prostoru, ograđenom kamenom, određen je i oltar, koji čini jedan stari hrast, u koji je od plastičnih lajsni prikovan krst.

Još jedan od fenomena je i muzika Đavolje varoši, koja po predanju pripada đavolovom orkestru ili vilama. Dok jedni pričaju da se i danas može čuti kad sviće ili u smiraj dana, drugi govore da je nestala onog trenutka kad je đavo, koji je živeo u jezeru, “morao da se odseli”.

“Meni je deda pričao da je jedne noći kren’o u vodenicu koja je bila ispod Đavolje varoši i da je čuo muziku lepšu nego ijedna koju je dotad čuo, ali i strašna. Nije smeo sam da se popne, da vidi ko to svira, pa se vratio u selo po brata. Kad su zajedno otišli, muzike više nije bilo”, kaže baka Desa. Oni koji su proučavali ovaj lokalitet tvrde da je “muzika” zapravo uslovljena sastavom stubova i planinskim vetrovima koji se javljaju na smeni dana i noći. Od toga kakvo je kamenje koje se nalazi u sastavu figura - oštrije, duže ili kraće, da li je vetar jači ili slabiji, zavisi i melodija.

Pored svega ovoga, u Đavoljoj varoši postoje i dva jako mineralizovana izvora. Jedan se nalazi visoko u brdu, na izvoru Đavolje jaruge. Njegovu vodu meštani nazivaju Đavolja voda ili Đavolja rakija i tvrde da je lekovita. Prema analizi Srpskog hemijskog društva, ova voda je ekstremno kisela, a mineralizacija i tvrdoća su visoke. Količine alumunijuma, gvožđa, bakra, rubidijuma, mangana, litijuma i sumpora su čak za 10 do 1.000 puta veće od dozvoljenih u vodi za piće.

Nizvodno je drugi izvor, „Crveno vrelo“, koji je manje kiseo i sa nižom opštom mineralizacijom. Njegova voda se zbog ravnog terena razliva u veoma tankom sloju i otiče u korito obližnjeg Žutog potoka. Zbog oksidacije gvožđa stvara se crvena terasa lepezastog oblika koja u prostoru deluje veoma atraktivno. Ovde se u srednjem veku vadila ruda (saski rudnici), a topila u Rudaru, selu udaljenom dvadesetak kilometara, po čemu je ovo mesto dobilo ime.

Polazeći od prirodnih vrednosti i višestrukog značaja, Đavolja varoš je stavljena prvi put 1959. godine pod zaštitu države, a 1995. godine pod zaštitu kao spomenik prirode – prve kategorije.

Turisti, međutim, nemaju na raspolaganju mnogo mogućnosti da odaberu mesto za prenoćište, a Turistička organizacija Kuršumlije nedovoljno sredstava da ovaj lokalitet učini atraktivnom destinacijom. Ali, ako su u pravu ovdašnji meštani, “ne treba se šegačiti s Đavoljom varoši”. Valja joj prići kao daru s neba (od prirode ili Boga, kome šta više odgovara) i od nje napraviti svetsku atrakciju.

Još jedna od legendi kaže da su više sile okamenile svatove na sto godina, da se dozovu pameti, ali da su na njih, očigledno, zaboravile. Ovaj lokalitet bismo morali da “iskoristimo” pre nego se te “više sile” sete i vrate sve u prvobitno stanje.