Lajkovac, opština budućnosti

Ovde je bila najveća raskrsnica uskih pruga u bivšoj Jugoslaviji. Priča se da je lajkovačka stanica imala ukupno 49 skretnica i 41 kolosek. Pedantni hroničarisu pribeležili da je sa prugom u ovaj kraj stiglo i dvadeset pet nacija.

Zanimljivo je da su ovde 1911. godine imali prvo katoličku crkvu, pa tek posle pravoslavnu, 1938. godine. Ta katolička crkvica, zapravo kapela, nalazila se u kući Slovenca Franca Gačnika (mada se on uvek predstavljao kao Lajkovčanin), železničara. Nije zanemarljiv ni podatak da je fudbalski klub „Železničar” osnovan 1927, pre „Zvezde” i „Partizana”. A prva škola je bila ženska stručna, osnovana 1932. godine.

Sve dok „ćira” nije „penzionisan” u Lajkovcu je radilo 1.500 železničara. U ložionici je bilo čak 50 parnih lokomotiva koje su vukle vozove na svim uzanim prugama, od Lajkovca prema Beogradu, Valjevu, Mladenovcu i Čačku, Užicu, Sarajevu... Prolazile su na svakih deset minuta. A disciplina i tačnost – kao u vojsci. Po ulasku voza u peron Lajkovčani su navijali sat!

I danas se priča kako je garava lokomotiva, okićena vencima, košuljama i peškirima, povukla prvi voz s uglednim putnicima od Zabrežja ka Valjevu, a uzbuđena deca vikala: „Nano, šporet vuče šifonjere!”

Mile od milja

– Ukidanjem uzanog koloseka, sredinom prošlog veka, i otvaranjem pruge Beograd – Bar, Lajkovac je kao železnički čvor počeo da iščezava. Na to vreme još podsećaju ložionica, u okviru koje je bilo i gradsko kupatilo, gvozdeni most, bunker, parna lokomotiva izložena u centru grada... Neki ovdašnji eksponati, inače, deo su postavke u Muzeju uskih pruga u Požegi – priča Milutin Ranković, vajar (njegove skulpture su Beograđani nedavno videli u Ruskom domu), inače dobar poznavalac ovdašnjih prilika i istorije.

Stari kolosek – skretnica

Lajkovac je prepoznatljiv i po vodotornju, jedinstvenoj građevini i u bivšoj Jugoslaviji (postojao je još jedan sličan u Vinkovcima). Izgrađen je pre Prvog svetskog rata, obezbeđivao je vodu parnjačama sve do 1969. godine, a onda je napušten i prepušten zubu vremena. Pojedinci se nose idejom da ga obnove, otvore u njemu restoran i tako naprave turističku atrakciju.

A ko je bio onaj Mile iz pesme koja je izvukla iz anonimnosti grad železničara?

Mišljenja su podeljena. Jedni će vam reći: „Taj je išao prugom, kao i svi mi iz kolubarskog kraja, bežeći iz blata na kameni nasip.” Naš sagovornik Milutin, međutim, ima svoje objašnjenje: „Mile je u ovom kraju nadimak odmila za svakoga.“

Braća Bajić, poznati pevači narodnih pesama, rodom iz sela Jabučja, snimili su čuvenu pesmu 1981. (po nagovoru operskog pevača Živana Saramandića), a ona je, kaže Tomislav Bajić, nastala 1908, kad je proradila lajkovačka pruga uskog koloseka. Dodatnoj popularnosti pesme, sa refrenom „suvo seno košeno...” docnije je doprineo Predrag Živković Tozovac. Setio se u pesmi Lajkovca i Goran Bregović, a u romanu „Lajkovačka pruga” ovekovečio ga je Radovan Beli Marković, rodom iz ovdašnjeg naselja Ćelije.

Ovde se sve uklapa, kao vagoni na ranžirnoj rampi, pa tako Lajkovčani obeležavaju i važne datume: 16. septembar 1908. godine i dolazak prvog voza (Dan grada), pa 17. septembar 1945. i oslobođenje. Od 2001. godine ustoličena je i slava Lajkovca, Ognjena Marija (30. jula), kojom se nastavlja tradicija železničara.

Vozovi samo prolaze

Danas je Lajkovac samo usputna stanica, zato stanovnici svoju budućnost traže na drugoj strani.

– Većina meštana zaposlena je u Rudarskom basenu „Kolubara”. Mnogo očekujemo i od hrvatske „Vindije”, čiji bi pogoni za preradu mesa i mleka uskoro trebalo da prorade – ističe predsednik opštine Dušan Živanović.

Oko 12.500 hektara plodnih kolubarskih oranica čekaju vredne poljoprivrednike. Ako se uzme u obzir da je u gradu posla sve manje, a da se kooperantima nude razne povoljnosti, onda gradski oci imaju razloga da budu optimisti.

Površinski kop „Tamnava zapadno polje” takođe je na lajkovačkoj opštini. Na meti ugljenokopa našla su se i sela Mali Borak i Skobalj. Uskoro ih više neće biti na geografskim kartama. Zauzvrat bi RB „Kolubara” trebalo da isplati nadoknadu kako je dogovoreno, na šta se u opštini ozbiljno računa. Od tih para zavise i proširenje ovdašnjeg obdaništa koje je postalo tesno za još 70 mališana, zatim vodovod u Stepanji, fabrika za prečišćavanje otpadnih voda...

Preko Toplice do vodenice

Lajkovac je jedna od 10 lokalnih samouprava koja je dobila priznanje „Opštine budućnosti” za 2008. godinu. Posebnu pažnju je privukao Festival muzičko-scenskog stvaralaštva dece predškolskog uzrasta, koji se u Lajkovcu održava već četiri godine, svakog maja.

„Æirina” lokomotiva na sporednom koloseku

Ovaj grad je primamljiv i za turiste: arheološko nalazište Anine u Ćelijama svedoči da su u čarima ovog kraja uživali i Rimljani, koji su tu napravili palatu od 7.000 metara kvadratnih! Srpski kralj Dragutin je 1284. godine teritoriju dobio kao miraz od svog tasta, ugarskog kralja.

Ipak, najznačajniji istorijski objekat na teritoriji opštine je manastir Bogovađa. Ovde je 1803. godine održan sastanak knezova i viđenijih ljudi tadašnje Srbije i odlučeno da se podigne buna protiv Turaka. U to vreme arhimandrit manastira Bogovađa bio je Hadži Ruvim, najpismenija i najuticajnija ličnost tog vremena. Ubijen je u seči kneževa.

Ko ne prošeta do sela Markova Crkva propustiće da uživa u žuboru reke Toplice, da poseti crkvu posvećenu svetom Dimitriju i vodenicu Sretenovića. Ispod Vrače brda u Ćelijama se nalazi crkva – spomen-kosturnica, u kojoj su pohranjene kosti srpskih junaka i austrijskih vojnika izginulih u legendarnoj Kolubarskoj bici.

Milutin Ranković nas upozorava da ne zaboravimo crkvu Svetog Nikole u Stepanji, da posetimo i selo Jabučje, podsetio nas je i na seriju „Priče iz Nepričave” koja je baš u tom selu i snimana, a zatim nas je odveo na gradsku plažu, nedaleko od samog centra, pravo do Jolića vodenice sa sedam kamenova, jedine od nekadašnjih 27 koliko ih je bilo na Kolubari.

U vodenici je Zemunac Aca Belošević, nekadašnji lađar. Na obali Kolubare načičkani vajati, kupuju ih po selima predviđenim za iseljavanje zbog ugljenokopa i postavljaju kao vikendice pored reke, saznajemo od Vere Kostić. Ona je jedno vreme na posao u Beograd putovala vozom iz Lajkovca, a sada se nada da će u zavičaju dobiti stalni posao.

Predah smo našli u motelu „Lovac”, čije ime upućuje na kraj bogat raznovrsnom divljači. Ako ste mislili da je to sve – prevarili ste se. I ovo je, za sada, dovoljno za one koji požele da posete Lajkovac.