Dnevnik iz Nigerije (1): Pripreme

Ono što sam o Nigeriji znao pre priprema za put, staće u ovaj pasus. Negde 1993, u Doba razuma čitao sam saopštenje Fondacije o Olesegun Obasandžu, kako ga treba pustiti iz zatvora, i sećam se da od smeha nismo mogli da to ime pročitamo kako treba – čas je Branka Mihajlović zasmejavala mene, čas ja nju. Bio je u jeku rat u Bosni, sankcije, inflacija – ona strahovita, kada je ručak u Lovcu poskupeo između naručivanja i serviranja.

Zaista, nije nas se ticalo i sami smo sebi bili smešni što čitamo takvo saopštenje. Obasandžo je danas predsednik Nigerije, u drugom mandatu – zbog onog smeha, ime sam zapamtio, pa sam i uhvatio vest kada je prvi put izabran, čak i detalj da su te izbore priznale zapadne zemlje, kao demokratske.

Znao sam još da je Nigerija bogata naftom i da je izvozi, da je V. putovao poslom u nju, da je N. Obasandžov poznanik i neka vrsta savetnika i sećao sam se da mi živopisno pričao kako sastanak sa OBJ – kako ga ovde zovu – u nekom luksuznom hotelu u Londonu izgleda – Afrički, uz gomilu žene, deca, unučadi...

Uhvatio sam, nevezano za put, vest da je zbog nekoliko stotina mrtvih u nemirima izazvanim namerom da se u Nigeriji organizuje izbor za mis sveta – taj izbor otkazan. Pominjali su mi neki Genex-ov avion koji je pilot greškom spalio na nekoj ovdašnjoj pisti, čuo sam da «neki naši nešto tu rade» ono, građevina, putevi, šta li – ispostaviće se dalekovodi, i znam da i sa njima, kao i sa tolikim zemljama trećeg sveta trgujemo oružjem. Da su Boja i Odita Nigerijci, rekao mi je Ognjen, negde pred polazak, pa ova rečenica u svari ne pripada u pasus o tome šta sam znao pre priprema za put.

Photo: Naijafinish

I, posle godinu i po – dve od kada sam prvi put rekao Pauli iz Freedom House da hoću da idem, pomalo već i zaboravivši na to – stiže poziv i ponuda da potpišem ugovor. Preračunam se i vidim da mogu da odem na dve nedelje. zamolim Ivanu da mi se raspita za vizu – i zabava tu negde počinje.

Dopisivanje i telefoniranje sa njihovom ambasadom u Budimpešti trajalo je danima. Između ostalog, neophodna je vakcinacija – i tako saznam da od malarije nema preventive, već da samo može da se ublaži njena klinička slika tako što pijem neke lekove 2 nedelje pre dolaska ovamo i još 4 nedelje posle, al' da je najvažnije da me ne ujede neki komarac, da nema potrebe da se vakcinišem protiv kolere – mada je upravo sada ima u Nigeriji, al negde daleko, gde belci ne zalaze, ali da me vakcina od žute groznice i meningitisa štiti garant. Neku polio ili tetalpan sam dobio ranije, kad me je kuče ujelo dok sam zimus vozio bicikl. U ambasadi kažu – treba 5 dana, ja gnjavim Ivanu, za vizu, ona zove i uspe da sredi da sve dobijem za dan – ako im unapred pošaljem. Dobijem od Dapa, mog domaćina – inače, čovek je nekoliko puta bio u zatvoru u vreme diktature, pa emigrirao u SAD, i vratio se posle izbora – potrebne pozive i odem u Budimpeštu dan pre nego što je trebalo za neki drugi posao.

Kazali mi – dođi ujutro, primamo papire od 10 do 13, dobićeš do kraja dana. Oko 10.30 – ja unutra, kaže Mađar: «Dajte papire, sve je tu, izvolte, sedite». Ja se ponadam, kad mi već kaže da sednem, da će se stvar završiti za 15-ak minuta. I sedim 15, pa još 15, pa pola sata – posle 12 – izađem da pitam, isti onaj Mađar kaže – «sačekajte», i ljubazno me pusti u WC.

Čekam 13, dotle kao primaju, stigne pola dva – pitam šta je, čovek kaže – sačekajte. Posle 15 minuta kaže – «Možete na brzinu da ručate, konzul je otišao na ručak, ne znam kad će se vratiti.»

Ukapiram da konzul radi šta hoće, a da može da se desi da mu zatrebam, i da zato tamo džedžim. Odem do nekakve rupe, na 10 minuta odatle – jer je ambasada u nekom predgrađu, naručim picu i sam sedim u kafani sa konobarom Mađarom, koji izgleda kao motorista, a predano sluša neku radio dramu – naravno na mađarskom.

Kad sam se vratio u onu čekaonicu, praznih zidova, samo sa zalepljenom fotokopijom obraćanja Obasandža ambasadorima da ne veruju kada im dođu Nigerijci i traže pare za povratak kući, i da nema fondova za tako nešto, osetio sam se malte ne ko u domaćoj atmosferi. Posle 3, dođe grupa naših ljudi, isto za vize – radnici Energoprojekta – znaju sistem, pa su po jednom čoveku poslali pasoše i samo ih pokupili sutradan, preko vozača mini-busa. No, jedan tip, Splićanin – ostane.

Čovek je viši od mene, ima oko metar 90, srednjih godina, snažan – radnik na naftnoj platformi, čeka od juče – ko i ja, sedeo je do 5 popodne, pa došao sutra u 3 ponovo, zajedno smo čekali do 5. Kad sam mu rekao da idem u Lagos, kaže, onoliki koliki je – «U, tamo je opasno». Mislim – pravi se važan, ima sigurno nekih delova grada koje vredi izbegavati, ali ipak – i ne obratim pažnju.

Iz Beograda – pošaljem mail N-u da mu kažem da idem – zove telefonom, pita gde ću, ja kažem – u Lagos, on kaže: «U, to je opasan grad.»

«Kako mislite?»

«Mislim, iako imam oružanu pratnju kad sam u Nigeriji, Lagos izbegavam».

Tu već počnem da se brinem.

Zove V. Pita šta ima novo – ja kažem – odoh u Nigeriju, Lagos. On kaže – «Auuu, opasan grad. I nemojte noću na aerodrom.»

«Što, ne vidi se pista?»

«Ma jok, nego da vas ne napadnu».

Tu se već zabrinem. Sa još nekoliko strana čujem da je Afrika u načelu opasna, da zbog bede napadaju svakog živog, a da je Lagos posebno gadan.

Seti me Bađa da je Aca Dimitrijević tamo bio godinu i po, zovem čoveka da pitam, on kaže – «Jeste. Mi smo bili opasani zidom od dva i po metra, sa bodljikavom žicom, a oko nas ipak vojska.» Pre nego što sam se video sa njim, još mi Zoki Sekulić, sa kojim sam se dogovarao da li mu treba intervju sa OBJ, kaže – «U, tamo je opasno. Bila moja ekipa – samo jednom su izašli iz rezidencije predstavnika Energoprojekta, i odmah ih je napala masa.»

Već sam se bio ozbiljno zabrinuo – ne da će me neko napasti, nego da ću morati da sedim u hotelskoj sobi, bez šanse da mrdnem, ko u zatvoru. Posle me je smirio jedan Dapov mail, koji mi je savetovao da ponesem slobodno lap-top (pa ću u sobi moći da vodim dnevnik, da prođe vreme) i da računam da ću sa njim moći da izađem u Lagosu.

Kasnije, Aca me je dodatno smirio. Shvatio sam da jeste opasno, i zdravstveno i bezbednosno, ali da, ukoliko se čovek razumno ponaša, ne treba očekivati ozbiljnije probleme.

Photo: Magnus Manske

U međuvremenu, na sajtovima kojima sam surfovao, nalazim obaveštenja o tome da je opasno, čak sa upozorenjima da se izbegava putovanje – jedino sajtovi Nigerijske vlade kažu da ne treba baš verovati zapadnoj paranoji i da je jedan razuman stepen opreznosti sasvim dovoljan. Inače, saznajem da Nigerija ima 120-150 miliona stanovnika (uopšte, shvatio sam, dosta su komotni sa brojevima, satima i uopšte detaljima te vrste), da je svaki četvrti crni Afrikanac Nigerijac, da u Lagosu ima 10-15 miliona ljudi, od čega polovina ima meningitis, da ih je 50 odsto zaraženo sidom (ovde čujem razne podatke, imam utisak da su podaci teški za prikupiti, da se rade procene i da se onda manipuliše njima).

Inače, Nigerija ima 36 država, sa 3 najdominantnije etničke grupe. Jednom sam ih nazvao «plemenima», kako to piše po sajtovima i informacijama do kojih sam došao pre puta, i imam utisak da im nije bilo pravo.

Muslimanska etnička grupa zove se Hauza, hrišćanska Ibo, a grupa koja je pola-pola je Joruba. Ima još 250 drugih, manjih i većih grupa. Valjda u 12 severnih država uvedeno je šerijatsko pravo, priča o ženi koja je osuđena na smrt kamenovanjem par godina jer je zatrudnela van braka je iz Nigerije.

U poslednjih par godina, najčešće izveštaji kod nas iz Nigerije bili su povodom etničkih sukoba u Lagosu, Džosu, Portakuru, kao i o sukobima na naftnim poljima – naftne korporacije, Šel, Teksako, Ševron, sa privatnim policijama u nekoliko navrata branile su se od napada lokalnog stanovništva, koje je tražilo povećanje nadnica od, na primer, dolar na dolar i po.

Inače, naftne kompanije sede u upravnim odborima ovdašnjih NVO, fondacija itd... Nigerija je, inače, godinama prva ili druga zemlja po korupciji na svetu – saznao sma pripremajući se.

Sa druge strane, iz priprema seminara, čitajući materijale iz Nigerije, čitajući njihove novine – stiče se utisak da je u pitanju zemlja sličnog stepena razvoja kao i mi.

U nastavku: Dolazak u Lagos

Nebojša Spaić je direktor partner Farmer&Spaic, agencije za komunikacioni konsalting

Dnevnik iz Nigerije nastao je kao serija ad-hoc e-mailova, napisanih 2005.