Beograd ima 40 egzotičnih restorana

Na pitanje da li beogradski ugostitelji koji u svojim lokalima zastupaju različite inostrane kuhinje verno prenose gastronomske doživljaje iz sveta teško je odgovoriti. Osnovni razlog za to je što restorane sa inostranim kuhinjama i dalje posećuje mali broj gostiju, a recepture većine egzotičnih jela relativno skoro su pristigle u Srbiju.

Prestonička restoranska ponuda, prema procenama, obuhvata 40 ugostiteljskih objekata u kojima se služi hrana sa dalekih meridijana. Specijaliteti indijske, japanske, kineske, libanske ili latino kuhinje dostupni su ovdašnjim sladokuscima, ali nemoguće je zaobići i sveprisutan gorak ukus saznanja da smo još uskraćeni za, ako ne kvalitetniji, onda brojniji izbor.
Upućeni u tajne hrane smatraju da priča o ponudi inostranih kuhinja ne može biti potpuno afirmativna jer prestonici nedostaje restorana koji promovišu egzotična jela. Poznato je da su vlasnici nekih objekata zbog dokumenata imali velikih problema da dovedu indijskog i libanskog kuvara, a dešavalo se i da tek otvoreni restorani budu zatvoreni posle tri meseca rada. Gastronomski kritičari ocenjuju da problem predstavljaju i česte odluke vlasnika da se upuste u otvaranje ugostiteljskih objekata ne znajući koliko novca im je potrebno za početni kapital.

Popularizaciju malobrojnih restorana dodatno koči i njihova slaba reklama. Beograđani, smatraju kritičari, vole da jedu, a neko samo treba da im skrene pažnju na kvalitetne stvari.

Da Beograd poseduje „hedonistički potencijal”, iako u poređenju sa svetskim metropolama zauzima znatno lošiju poziciju na gastronomskoj mapi sveta, smatra Suzana Zlatanović – Luna Lu, koja je „nepčanim zadovoljstvima” posvetila veliku pažnju u svojim televizijskim reportažama.
– Suši kultura se lepo razvija, a prati je sečuanski način pripremanja kineske hrane. Na moje veliko iznenađenje, francuska, a pogotovo fantastična meksička kulinarska egzibicija ostala je nevidljiva. Nema je, uprkos mom dubokom ubeđenju da bi kod Srba bila veoma popularna. Meksičke đakonije zgodne su za naša nepca i ko bude otvorio dobar meksički restoran napraviće „bum” – komentariše Luna Lu.

Sa beogradskog menija egzotičnih kuhinja odlučila bi se, priznaje, za divnu i zdravu libansku kuhinju. Uspešnom, takođe, ocenjuje i ponudu mediteranskih jela, sve sa šparglama, tikvicama i bosiljkom.

– Dobre su meksičke mešavine voća i povrća, manga, avokada i čarobnog silantra, kao i argentinska i brazilska revija stejkova. Ljubitelj sam crvenog mesa kao i toskanske kuhinje, posebno jela sa tartufima, a moj favorit je tajlandska magija „pad thai” – kaže ona.

U borbi za naklonost prestoničkih gurmana do sada se dobro pokazala libanska kuhinja. U restoranu „Biblos” navode da izbor karakterišu lagana jela, baza od belog luka i različite vrste mesa među kojima prednjače piletina, junetina i jagnjetina.

– Za libansku kuhinju specifično je serviranje više vrsta predjela. U meni su uključene razne vrsta povrća, a hrana se služi u malim porcijama. Najpoznatije nacionalno jelo je humus namaz koji se gotovi od umaka leblebija sa pastom od susama, a hit je i tabule salata od peršuna – pričaju u „Biblosu”.
Jedna od retkih koja već duži niz godina uspeva da opstane u Beogradu, doduše „na leđima” jednog jedinog restorana, je indijska kuhinja. Njena posebnost počiva u izvornom načinu spravljanja hrane.

– Sve se radi pomoću takozvane tenduri peći koja je idealna za spremanje autentičnog roštilja i hleba. Od mešavine različitih vrsta mesa prave se specijaliteti čije samo ime nagoveštava da nije reč o svakodnevnoj hrani – čiken-tika, org-tika, šiš-tika. Uz njih odlično ide i sos masala koji se po želji naručioca pravi uz piletinu ili pačetinu. Originalnu indijsku kuhinju karakterišu kombinacije začina i povrća, a kod nas je malo „dorađena” tako da ima nešto više mesa – ističe Vladimir Cvetković, suvlasnik indijskog restorana koji uspešno opstaje već 11 godina.

Problem sa ovdašnjom kulinarskom scenom, prema njegovom mišljenju, predstavlja to što se restorani otvaraju kao stvar prestiža, a domaći ugostitelji često ne znaju da rade posao u koji su se upustili, pa „izmišljaju” jela. Pravi restoran strane kuhinje mora da bude zasnovan na autentičnim đakonijama i dodacima.
– Ako želite pravi ukus, morate ključne sastojke nabaviti u inostranstvu. Većinu egzotičnih začina, na primer, nemoguće je pazariti u Srbiji – ističe Cvetković.

Na brdovitom Balkanu moguće je kušati i jela sa Dalekog istoka, a po rapsodiji ukusa poznat je „Iki bar”. Menadžer ovog restorana Miloš Pejčinović ocenjuje da Beograd ipak ima sve potrebne atribute da bi se kotirao kao gastronomska metropola.

– Ne mogu svi glavni gradovi Evrope da se podiče japanskim restoranom. Beograđani imaju sve razloge da budu zadovoljni. Zaštitni znak kuhinje Zemlje izlazećeg sunca je sirova riba suši, a nezaobilazni su sosevi, začini, pirinač, piletina... Naravno, da bi ugođaj bio potpun, valjalo bi da gosti savladaju tehniku korišćenja štapića – kaže Pejčinović dodajući da japansku kuhinju, za koju važi tvrdnja da je izuzetno zdrava, obeležavaju ukusi đumbira i posebne vrste rena vasabi. Čak i stranci koji dolaze u prestonicu Srbije smatraju da je ova azijska zemlja više nego dobro predstavljena u Beogradu.

Listajući vodiče kroz restorane svetskih kuhinja nameće se pitanje da li i srpska nacionalna kuhinja ima potencijal da u svetu ponese epitet egzotične. Odgovor smo potražili od profesorke Nede Todorović, autorke knjige „Hrana kao drugi seks”, koja je objavljena i u Rusiji.

– Tako nešto zapravo postoji samo u našoj mašti i nostalgičnim sećanjima na detinjstvo. Srpska nacionalna kuhinja je eklektički spoj elemenata kuhinja svih naših osvajača i suseda koji su nas pohodili. Nema tu mnogo originalnog. Naša prednost bila bi zdrava, organska hrana, za čiju proizvodnju imamo istinske potencijale koje, nažalost, ne koristimo – zaključuje Todorovićeva.

D. Vukotić – M. Luković