Jedan dan u Kragujevcu

Posle prestonice stare Srbije, i Kraljevskog grada, stigosmo i do prestonice moderne Srbije. Za četiri dana – prođosmo oko 5-6 vekova. Nije loš prosek za auto koji je ušao u jedanaestu godinu.

Za razliku od Kraljeva i Kruševca, još dok prilazite Kragujevcu potpuno vam je očigledno da je to jedan veliki grad – i po zgradama-soliterima, i po prostranstvu nekih svojih delova (uključujući i „Zastavu“, sa – još uvek respektabilnom poslovnom zgradom kojoj prilazite iz centra kamenim mostom sa dva velika luka. A ispod njega, neumorno teče Lepenica). I po maloj privredi sa obe strane ulaznog puta u grad i po višespratnicama koje su skoro izgrađene ili se tek grade, vidi se da je ceo grad nekako živnuo. A možda sve deluje mnogo lepše i optimističnije kada sine sunce, pa makar i jesenje?

Petak popodne, opuštena atmosfera po ulicama, a bilo je sveta čak i po „baštama“ – barem u kafiću-poslastičarnici po imenu „Peron“, simpatičnom vagon restoranu parkiranom u centru grada. A lokomotive – nigde.

Taj deo grada, sam centar, Kragujevčani nazivaju i „kod krsta“ po jednom drvenom krstu, pravoj minijaturi, postavljenom ovde devedesetih godina. A minijaturan je – ne zbog svoje visine od par metara – već zbog novoga, džinovskog krsta, postavljenog ove godine, u julu, na ulazu u Kragujevac iz pravca Batočine. Krst su osveštali Patrijarh srpski Irinej i vladika šumadijski Jovan, a Patrijarh je izrazio radost što je čudesni znak podignut na putu gde mnogi prolaze, gde mogu da se prekrste i Bogu pomole da ih blagoslovi na tom putu.

Krst se inače nalazi na samom putu, na raskrsnici – u središtu kružnog toka. Ipak, nadam se da taj njegov položaj neće izazivati lančane sudare impresioniranih vozača koji će gledati u krst umesto u put ispred sebe, a pritom će i da se jednom rukom krste a drugom drže volan?

Krst je visok 18 metara a bočni raspon mu iznosi 11 metara! Ako iz Kragujevca idete ka Batočini (Beogradu), videćete na toj strani u centralnom delu krsta okruglu ikonu svetog Đorđa – i u dnu krsta grb Srbije , a ako stižete iz Batočine, videćete Isusovo raspeće i u dnu grb Kragujevca.

Kako sam već konstatovao, Crkva efikasno gradi, donatori daju novac za ono za šta žele da daju, i to tako ide. Ceo „projekat“ je koštao oko 8 miliona dinara.

Kragujevac ne deluje tako „skoncentrisano“ oko svog centra kao Kraljevo i Kruševac. Uostalom, kada imate onako divne spomenike kao što ta dva grada imaju, logično je da oni budu pravo srce (tj. srca) grada. Centar Kragujevca pokriva znatno šire područje ali jednom laganom šetnjom za par sati možete videti impresivnu kulturno-istorijsku zaostavštinu iz prestoničkog perioda grada. A tu spadaju, redom: čuvena kragujevačka „Gimnazija“, prva srednja škola u Srbiji i zgrada izuzetne lepote, elegantnih korintskih stubova (jedino ne radi veliki sat na vrhu zgrade, kud ga primetih…), pred kojom se nalazi i spomenik Vuku Karadžiću, pa zatim „Knjaževsko srpski teatar“ – prvo pozorište u već pomenutoj Srbiji, pored kojeg je i spomenik Joakimu Vujiću, pa Saborna crkva uspenja Presvete Bogorodice, Stara skupština, žuta pijačna zgrada sa svojim jonskim stubovima, kompleks „Milošev venac“ (u toku je renoviranje) – sa Starom dvorskom crkvom sa skupštinskoi dm zgradom – u čijoj je portonet prvi srpski Ustav, i da ne nabrajam dalje… Jedna šetnja centrom Kragujevca svakako vas neće učiniti poznavaocem ovoga grada, i ko zna šta sve još nisam video tom prilikom. Ali, već se radujem ponovnom dolasku ovamo.

Naravno, trebalo bi naći daleko više vremena za posetu Kragujevcu, pa obići obavezno i Šumarice, poznati spomen park, podignut u sećanje na žrtve streljanja u Drugom svetskom ratu. Da se ne zaboravi:

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću,

ceta đaka

u jednom danu.

Iste su godine svi bili rođeni,

isti su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni

od istih bolesti svi pelcovani,

i svi umrli u istom danu

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću,

ceta đaka

u jednom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi četa malena

i iste zadatke teške rešavala:

koliko može putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune istih brojki

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo bezbroj petica i dvojki.

Pregršt istih snova i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskalo se u dnu džepova.

I činilo se svakom da će dugo,

da će vrlo dugo, trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću,

ceta đaka

u jednom danu.

Dečaka redova celi

uzeli su se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redova celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta“

- kako je to potresno opisala u pesmi „Krvava bajka“ Desanka Maksimović. Jedno je učiti ovu pesmu u školi, kao đak, a drugo je čitati je posle nekoliko decenija – kao roditelj… (Nisam nešto listao dečje školske knjige u zadnje vreme, pa i ne znam da li je ova pesma još uvek u školskom programu?) U Šumaricama se nalazi onaj veličanstveni spomenik streljanim đacima i profesorima, u obliku latiničnog slova „V“, svima poznata slika iz udžbenika – barem tokom školovanja moje generacije (ne tako mlade).

Ali, pošto smo bili ograničeni raspoloživim vremenom (trebalo je u toku dana i stići do kuće), skoncentrisali smo se na centralnu šetnju centrom grada…

Saborna crkva, crveno-bela (ugaoni stubovi su zagasito crvene boje, a veće površine su bele boje), nalazi se u ulici Kralja Aleksandra I Karađorđevića, i to u broju 31. Adresa vam, naravno, nije neophodna, jer je to impozantna, velika i visoka građevina, lako uočljiva. Sa gradnjom crkve se krenulo davne 1869. godine, tako što je maloletni knez Milan Obrenović položio kamen temeljac. Uz kraće prekide (bilo je i onda ekonomskih kriza), hram je građen sve do 1884. godine. Skoro pedeset godina kasnije, izgrađen je i veliki zvonik, preko puta ulaza u crkvu. A, prema prospektu, za crkvu kažu da je urađena u vizantijsko-romaničkom stilu, sa primesama renesanse, kao i drugih stilova!

Ikonostas je oslikao poznati umetnik Andrej Bicenko, pri čemu je deo ikona originalno delo, dok su ikone Svetog Save i Svetog Simeona ustvari kopije radova Uroša Predića. Da pomenemo i da je živopis rađen pre tačno 80 godina, a u međuvremenu je, pre skoro 20 godina, rađeno i novo živopisanje. Još jedan zanimljiv detalj (valjda su vam i ovi prethodni bili zanimljivi?) je da u crkvi postoji veliki srebrno-drveni kivot sa česticama mošti, ako se ne varam, dvanaest svetitelja – između ostalih i kneza Lazara, Svetog Haralampija i Svetog Georgija.

Na području Kragujevca bilo je arheoloških tragova još iz praistorije, ali se kao prvi pisani zapis o naselju uzima 1476. godina, kada su Turci zaposeli ove prostore, i pominje se pod imenom „Trg“ ali i pod imenom „Karagovindža“. Za „kara“ znamo da znači „crn“ na turskom, „gov.“ verovatno potiče od government (eto ko je prvi smislio taj domen na Internetu – neki turski sultan) a šta znači „indža“ – ne znam.

Kao i cela Šumadija, bio je prilično pust tokom tih godina (vekova), barem što se srpskog življa tiče (uostalom, ko bi bio lud da živi u gradu sa takvim imenom? Karagovindža!?) – osim kratkotrajnih perioda (dva) austrijske uprave – u ukupnom trajanju od 2+19 godina. Šta je to u odnosu na pet vekova…

Grad dobija status prestonice 1818. godine, po odluci kneza Miloša, a taj svoj status dokazuje i pokazuje na sve moguće načine, osnivanjem prvih novina, prvog orkestra, veoma zvučnog imena („Knjaževsko-srpske bande“!), prvog teatra, gimnazije, liceja – više škole, galerije slika, suda, apoteke, muzeja i biblioteke. Nikada nećemo saznati šta bi bilo sa Kragujevcem da prestonica 1841. nije premeštena u - Beograd. Početkom dvadesetog veka grad je po veličini bio treći u Srbiji (u međuvremenu skliznuo na četvrto mesto).

Novija istorija grada je svima prilično dobro poznata. Od detalja koje prosečan putopisac može da zapazi za par sati da pomenemo i da na raskrsnici kod ulice Kralja Petra Prvog, još uvek stoji putokaz ka – Svetozarevu. Back to the future. U parku pored pijace nalazi se i lep spomenik – nešto kao kragujevački kip slobode, sa devojkom koja u ruci drži krunu, a na postamentu, na četiri strane sveta, prikazani su kipovi vojnika-ratnika iz srpskih ustanaka kao i Prvog i Drugog svetskog rata.

Dok izlazite putem iz Kragujevca ka autoputu i Batočini, pored vas se ređaju brojni (nekadašnji) industrijski giganti (kao npr. „Filip Kljajić“), a zatim brzo stižete do već pomenutog ogromnog krsta i polako napuštate kragujevačku kotlinu, ostavljajući za sobom, u daljini, Gledićke planine. Sa leve strane počinje da raste Rudnik, Lepenica još plovi pored vas, a vi možete i ka Batočini, a i ka Topoli. Ako vam je možda preostalo još vremena i energije, u okolini Kragujevca su i manastiri Divostin, Sveti Nikola i Drača, ali negde se ipak treba zaustaviti…

Po autoputu, iako je bio petak popodne, nije se videlo mnogo automobila. Tek što malo nagarite auto (ali poštujući novi Zakon o saobraćaju), već prolazite odvajanja za Svilajnac, pa za Požarevac i Smederevo, i – eto Beograda. I, kao i uvek, zapitate se u čemu je bio problem da se bilo kojeg od stotina i hiljada proteklih dana ili vikenda – skokne do ovih divnih, istorijom tako nabijenih gradova Šumadije. I, kao i uvek, nemate odgovor na to pitanje.