Pozorje: 20. vek – priča bez kraja

Selekciju ovogodišnjeg 59. Sterijinog pozorja u Novom Sadu koje će biti održano od 26. maja do 3. juna čini devet predstava. Selektor Igor Bojović u razgovoru za „Politiku” pokušao je da objasni zašto se odlučio za predstave koje čine zvaničnu selekciju aktuelnog Pozorja.

Tema ovogodišnjeg Sterijinog pozorja je „20. vek – priča bez kraja”. Zašto?

Većina od 90 prijavljenih predstava koje sam video bavi se 20. vekom, nerazrešenim problemima naše istorije sa jakom refleksijom na vreme u kojem živimo postavljajući pitanje: „Kako i kuda dalje?” Temu festivala odredila su sama pozorišta svojim repertoarskim odabirom koji je u ovoj sezoni bio dominantan. Slično je bilo i sa zemljama iz okruženja, pa zato deo programa „Krugovi” nije izdvojen kao što je uobičajeno, već tematski i kvalitativno upotpunjuje zvaničnu takmičarsku selekciju. Pred selektorom je bio izazov i dva značajna jubileja: 150 godina od rođenja Branislava Nušića i 100 godina od Velikog rata. Pitanje nije bilo da li, već kako i kojem od njih će se dati prednost. Odlučio sam da ostavim Pozorju da ih jubilarno proslavlja, a selekciji da ih pozorišno obeleži sa tri predstave koje bi se svakako našle u odabiru.

Ovogodišnja selekcija je „autorski” podeljena u tri dela. Kakav ste, zapravo, koncept zagovarali?

Autorski koncept su festivalski široko postavile same predstave koje tematski grupisane u tri dela zajedno čine priču o 20. veku. Prvi deo određuje građanska Srbija pre Velikog rata i između ratova. Pozorje otvara Jugoslovensko dramsko pozorište „Unosnim mestom” u režiji Egona Savina i sa vrhunskim ansamblom dajući nam kroz sliku Rusije 19. veka sliku svakog građanskog društva, pa i našeg. Slede dva nova, različita i zanimljiva čitanja Nušića: paradigma političke travestije „Gospođa ministarka”, Pozorišta „Boško Buha” iz Beograda u režiji Tatjane Mandić Rigonat, i rediteljski „uozbiljena” „Ožalošćena porodica” Nikole Pejakovića, Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke. Ovaj blok idejno determiniše „Gospođa Olga” Milutina Bojića, Narodnog pozorišta iz Sombora u režiji Gorčina Stojanovića. U centralnom delu selekcije dubinsku sliku manipulacije mladima kroz događaj koji je obeležio 20. vek donosi praizvedba „Princip – mali mi je ovaj grob” Biljane Srbljanović, Šaušpilhaus teatra iz Beča u režiji Mihala Zadare. Porodičnom tragedijom za vreme Drugog svetskog rata bavi se autobiografska drama Petera Handkea „Još uvek oluja” SNG Drame iz Ljubljane u režiji Ivice Buljana. Treći deo tematski određuju posledice ratova.

Pozorišna posveta gradu nastalom u ratovima „Neoplanta” Lasla Vegela u režiji Andraša Urbana, Novosadskog pozorišta „Ujvideki sinhaz” primer je političkog pozorišta kakav nalazimo i u „Koštani” Bore Stankovića Narodnog pozorišta iz Subotice. On ističe u prvi plan diskriminaciju i nasilje čije posledice problematizuje i poludokumentarno pozorište Milene Depolo i reditelja Bobana Skerlića u predstavi „Trpele” Beogradskog dramskog pozorišta.

Tu su i praizvedba drame Radmile Vojvodić „Evrimen Đilas” Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice i Frljićevi „Izbrisani” Prešernovog gledališča iz Kranja. Posledicama ratova devedesetih bavi se i drama „Bizarno” Željka Hubača, u režiji Snežane Trišić Šabačkog pozorišta i Narodnog pozorišta iz Beograda. Festival, kao filozofska poenta, zatvara „Zločin i kazna” Dostojevskog u režiji Zlatka Svibena, Gavela teatra iz Zagreba. Predstava Biljane Srbljanović „Princip – mali mi je ovaj grob” zauzima važno mesto u vašoj selekciji. Ipak, odlučili ste se za predstavu iz Beča, a ne i iz Beograda. Zašto?

Anticipatorski smisao komada Biljane Srbljanović dodatno ga svrstava među njena najbolja ostvarenja i neosporan je kvalitet obe predstave. Praizvedbu „Principa”, urađenu na način kako se svetske praizvedbe ozbiljnih i značajnijih pisaca i rade u pozorištima u kojima dominira dramski tekst, gledao sam u Beču u decembru 2013. S obzirom na činjenicu da je reč o velikom i značajnom delu koje nikako nisam hteo da propustim, kao i na činjenicu da je predstava prošla veoma dobro te da je posle nemačkih i naša štampa objavila dve veoma pozitivne kritike sa kojima se i moje mišljenje poklopilo nisam se dvoumio.

Iz prakse se zna da se pregovori sa pozorištima iz inostranstva moraju blagovremeno obavljati i oni su tada i otpočeli. Da sam cačekao kraj selekcije i martovsku premijeru beogradske predstave na bečku ne bi mogli da računamo te mi je tako na kraju selekcije jedino preostala mogućnost da uvrstim obe ili da se zadržim na „Principu” Šaušpilhaus teatra. Iako je veoma redak slučaj da se na Pozorju pojave dve predstave po istom tekstu s obzirom na visoko mišljenje koje o ovom komadu imam sa zadovoljstvom sam bio spreman da to uradim.

No, takav potez je beogradska predstava morala podržati kvalitetom u svim aspektima, morala je biti bolja od praizvedbe. Na žalost očekivanja se nisu ispunila. Čak i veoma afirmativne kritike nisu prećutale problem međučina i drugog dela predstave. U svakom slučaju dolaskom „Principa” iz Beča, koji sobom nosi ekskluzivitet svetske praizvedbe, (što za Pozorje nije beznačajna činjenica) i publika i kritika će biti u mogućnosti da donesu svoj sud i o jednom i o drugom izvođenju, a na kraju krajeva i o „principijelnosti” ili „neprincipijelnosti” moje odluke. Na vašu selekciju je bilo i reakcija među glumcima koji igraju u predstavama koje nisu ušle u konkurenciju? Na primer predstava „Gospođica”?

Veoma žalim zbog toga. Glumci su svakako ono najbolje što u našem pozorištu imamo. Organizacija Pozorja bi morala da javnost bolje informiše o prioritetima i kriterijumima s jedne, i o pravilima i zahtevima festivala s druge strane, koja ionako sužen prostor za izbor selektoru još više sužavaju. Bilo bi manje proizvoljnosti u njihovom tumačenju, manje nesporazuma.

U nekim drugim okolnostima nijanse u raznim aspektima ne bi doprinele da glumci koji su u pojedinim predstavama ostvarili izuzetne domete ostanu van konkurencije. U svakom slučaju ova sezona će se jednako pamtiti i po odličnim predstavama koje su ušle u selekciju i po isto takvim koje su ostale van nje i zato im dajem za pravo, jer kako to profesor Jovan Hristić još pre onoliko godina na Pozorju reče: „Selekcija će biti objektivna kad selektor bude objekat”.

Za većinu predstava Sterijinog pozorja vlada veliko interesovanje publike. Šta to govori o protekloj sezoni?

Duhovna glad publike je velika i pozorišta je nisu potcenila. Uprkos okolnostima imali smo veoma dobru sezonu.

Izvor: Politika