Sedam misterioznih jezika koje još niko nije uspeo da dešifruje FOTO

Zamislite da vam neko pruži potpuno nepoznat kod–- bez rečnika, bez gramatike, bez prevoda. Upravo pred takvim problemom stoje arheologija i lingvistika kada je reč o više drevnih jezika, odnosno pisama. Ona su i danas zagonetka, uprkos visokoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji i svedoče o visokim civilizacijama čije pismo vidimo, ali ne razumemo.

Svenja Bonman je lingvistkinja na Univerzitetu u Kelnu i bavi se istorijsko-uporednom lingvistikom. U istraživanju pokušava da dešifruje istorijske jezike i rekonstruiše njihove strukture.

"Za mene je izuzetno privlačno kada ispred sebe imam intelektualnu zagonetku koja je toliko zahtevna da nisu uspeli da je reše ni najpametniji umovi", kaže ona.

"Putem takvih pisanih tragova dobija se pristup kulturi koja je odavno nestala". "To je", kaže Svenja Bonman, "kao neka vrsta vremplova pomoću kog se može barem pasivno komunicirati sa stranom kulturom".

Prekratko, premalo, previše strano: prepreke u dešifrovanju

Svenja Bonman trenutno istražuje epiolmečko pismo, koje se nekada koristilo na južnoj obali Meksičkog zaliva. Pojedinačni natpisi i simboli pisma drevnih Olmeka ukazuju na rani sistem pisanja, ali toga ima toliko malo, a kontekst je toliko neizvestan da je dešifrovanje izuzetno teško.

MartiBstock/shutterstock

Zagonetno je i indusko pismo kulture Harapa na području današnjeg Pakistana i severozapadne Indije. Ono se pojavljuje na stotinama pečata i keramičkih fragmenata, ali gotovo uvek u izuzetno kratkim nizovima.  Da li se iza toga krije potpuno razvijen jezik ili pre simbolički sistem i dalje je predmet rasprava.

Zagonetan ostaje i etruščanski jezik, kojim se u antici govorilo u srednjoj Italiji. Iako se pismo može čitati jer je izvedeno iz grčkog alfabeta,  jezik gotovo da nema prepoznatljive srodnike. Zbog toga je teško razumeti šta zapravo piše na natpisima.

Veoma apstraktno je i rongorongo sa Uskršnjeg ostrva, koje podseća na slikovno pismo sa pticama, ljudima i ornamentalnim oblicima, a sačuvano je samo na nekoliko delimično oštećenih drvenih tabli.

Sa područja današnjeg Irana potiče protoelamsko pismo, najranija poznata tradicija pisanja i administracije u oblasti kasnijeg Elama. Znakovi su dobro katalogizovani, ali su table često fragmentarne, sadržaj deluje kao administrativne beleške, a jezik iza njih ne pripada nijednoj poznatoj jezičkoj porodici.

Poznatija nam je minojska kultura na Kritu: od njena tri pisma samo je linear B dešifrovan, jer predstavlja ranu formu grčkog jezika. Kritski hijeroglifi i linear A, međutim, do danas ostaju zagonetka.

Sa Krita potiče i čuveni Festoski disk iz 2. milenijuma pre nove ere (na slici sasvim gore), jedinstven glineni predmet sa spiralno raspoređenim pečatnim simbolima. Spektakularan, ali upravo zato što je usamljen primerak, gotovo nemoguć za sistematsko dešifrovanje.

Kada pisma postanu nerešive zagonetke

Sva ova pisma imaju jedan osnovni problem: nedostaju "ključevi", takozvani "Rozeta kamenovi", odnosno dvojezični natpisi u kojima je isti tekst zapisan i na poznatom jeziku i na zagonetnom pismu. Bez takvih ključeva, povezivanje znakova sa glasovima, slogovima ili rečima ostaje izuzetno teško.

"Ali ne i nemoguće", kaže Svenja Bonman, podsećajući na dešifrovanje lineara B. "Nisu nužno potrebni dvojezični tekstovi, ali je neophodna neka vrsta kontinuiteta sa istorijskim vremenima. Na primer, to mogu biti imena mesta, vladara ili bogova. Tada je to sasvim izvodljivo."

Problem nastaje kada postoji samo mali broj veoma kratkih tekstova, jer se obrasci tada teško uočavaju, a hipoteze teško proveravaju. Ili kada su nalazišta uništena ili loše dokumentovana.

"Uvek radimo samo sa fragmentima ili krhotinama prošlosti", kaže Svenja Bonman. U Evropi, na sreću, postoji relativno mnogo izvora, dok se u regionima poput Srednje Amerike mora raditi sa onim „što su konkistadori ostavili iza sebe", ističe kelnska lingvistkinja.

Za dešifrovanje je, pored toga, presudno i da li se jezik može svrstati u neku poznatu jezičku porodicu. Bez tog okvira nedostaju glasovni sistemi, strukture reči i tipični gramatički obrasci na kojima bi se hipoteze mogle testirati.

Veštačka inteligencija samo delimično od pomoći

Veštačka inteligencija se često pominje kao mogući "razbijač kodova". Ona može da ispituje nizove znakova, prepoznaje obrasce, razlikuje varijante, dopunjuje oštećena mesta i računa učestalost.

Phonlamai Photo / Shutterstock.com

Međutim, kako kaže Svenja Bonman, kod veoma malih količina teksta brzo dolazi do svojih granica. Veštačkoj inteligenciji su za analizu potrebne velike količine podataka, a kod neodgonetnutih pisama obično postoji samo mali broj natpisa. "Po mom mišljenju, relativno je malo verovatno da će u skorije vreme biti razvijeni programi koji mogu da rade sa tako malo podataka."

Kako objašnjava Svenja Bonman, veštačka inteligencija pre svega ponovo kombinuje već poznate informacije, umesto da zaista „smisli" nešto novo: "Veštačka inteligencija jednostavno varira određene fraze i reči i time stvara privid inteligencije. Ali u suštini je reč samo o simulaciji inteligencije. Program zapravo ne razmišlja".

Tako ponekad nastaju tumačenja koja deluju elegantno, ali su naučno slabo utemeljena. Postoji i opasnost da sistemi odražavaju nesvesna očekivanja istraživača - na primer, kada "otkrivaju" srodstva sa jezičkim porodicama koje su bile posebno često zastupljene u materijalu za obuku, upozorava Svenja Bonman.

Možda večne zagonetke

Možda upravo u tome leži posebna privlačnost ovih jezika: pokazuju da čak i u dobu naizgled sveznajućih mašina neki glasovi prošlosti ostaju nemi, barem za sada.

"Mi ljudi, koliko znamo, jedina smo vrsta na planeti koja ima svesti o istoriji. Razmišljamo o tome odakle dolazimo i kuda idemo", kaže Svenja Bonman. Razmišljanje o prošlim društvima, o tome kako su funkcionisala i zašto su nestala, za ovu lingvistkinju predstavlja samu srž ljudskog postojanja. Utoliko je dešifrovanje ovih jezika, zaključuje Svenja Bonman, izuzetno relevantna i savremena tema.