Pankeri koji bude ljude u ljudima: Treći album Pogonbgd

Pogonbgd postoji od 2004. godine, čine ga Dimitrije Bolta, Marko Građin, Vladimir Bejin i Saša Otašević. Do sada su izdali dva albuma - “U samoodbrani” iz 2011. i “Moji heroji” iz 2012.

Jedna do najpoznatijih pesama im je upravo “Moji heroji“.

Postoji samo jedno mesto, samo jedno vreme koje poznajem
Znam za prave šampione pobedničke krvi koje priznajem
Pamtim legende mog grada, zvezde ovog neba, što put ti osvetle
Borbeno do samog kraja, jak i posle svega, tako naučen
***
I zato nemoj da, da mi oči prekrivaš,
Jer ja znam istinu, ti nemaš šta da daš
Oni su sve što postoji, moja vera, moji snovi
Oni moji su heroji, sa mnom su i kad sam sam Pet godina kasnije stiže “Pogonophobia". Zašto baš taj naziv albuma?

"Zato što je fobija nerealan i preteran strah. Takođe, strah je sredstvo kontrole koje sputava ljude da budu slobodni (prvenstveno u razmišljanju) i izbore se sa nekim problemom. Iako sviramo prilično dugo, postoji gomila ljudi 'iz scene' sa kojima se nismo lično upoznali ili svirali u njihovoj organizaciji. Neki su to neznanje ili nedovoljnu upućenost u rad našeg benda pokušavali, i mnogo puta uspeli, da iskoriste kao oružje za plašenje nekih drugih, opet prestrašenih i neupućenih ljudi. Optuživani smo za svakojake gluposti i na nas je svaljivana krivica kad god je bilo zgodno da se naš bend oblati. Međutim, hvala im na svemu. Dali su nam snagu i inspiraciju da nastavimo dalje i eto izbacili smo treći, nikad jači album", kaže Saša Otašević za B92.net. Prema njegovim rečima, na novom albumu ljudi mogu da očekuju "dosta glasne rokenrol svirke sa pank porukom i pogonskim tekstovima", a za teme pesama navodi da su iste iste kao i u prethodna dva albuma - "pitanja na koja ne možeš da dobiješ odgovor".

"To su uglavnom pitanja koja postavljaš sam sebi. Pevamo o stvarima koje volimo, koje nas sekiraju, koje nam daju snagu, koje nam crpe energiju, zbog kojih se smejemo, zbog kojih pi*dimo", navodi Otašević.

Na pitanje šta je poruka koju Pogonbgd šalje svojom muzikom Otašević kaže: "Pronađi svoju poruku!"

Nešto ranije u intervjuu za Rok radio momci iz benda su naveli da su od poslednjeg albuma nešto malo odrasli, da zvuče zrelije, ali da sve i dalje ostaje "klasičan Pogonbgd zvuk".

Za Pogonbgd karakteristično je upravo to odrastanje – zajedno su prošli mnogo toga, znaju se od osnovne škole, neki i od vrtića, i zajedno su naučili da sviraju.

"Ono što nas je održalo od 2004. kao bend je upravo to što smo drugari. Mislim da se to odražava i na stvaranje naše muzike. Ne znam konkretno da objasnim šta to tačno donosi, ali hemija se jednostavno oseća. Sadašnji bubnjar, koji je sa nama već dve godine, takođe je naš ortak skoro od nastajanja tako da je ista ta atmosfera ostala nepovređena", ističe Otašević. Takođe, veoma bitan deo benda, njihov peti ili možda bolje prvi član, jeste upravo kraj u kojem su odrasli.

"Svaki ton koji budete čuli slušajući Pogonbgd je Novi Beograd. Među istim zidovima smo se rodili, odrasli i oformili bend. Sve što stvaramo, obojeno je tom bojom. To nije čak ni neka idiotska lokal-patriotska priča… Jednostavno to je nešto kroz šta se projektuje naša muzika", kaže Otašević.

Meni sve je kratko kao dan
I sve je lako kao jedan gram
Ja više nemam ništa da ti dam
Ja više ne znam šta da pokušam

Jer ove zgrade ove ulice
o meni znaju sve što ne zna se
Svaku tajnu, svaku zabludu
Samo pojavi se ja već sam tu

***
Ja sam unutra kad sam napolju, telo treži kišu, traži promaju
Meni se kući nikad ne ide, do kraja ostajem do pobede
Možda u tome je ta neka čar, što samo je*eni sam uličar
Što budim se tek kada padne mrak, što mi je kuća ceo ovaj grad Kada su počinjali svirali su Oi! varijantu panka, pa su prešli na klasični pank. Sada su "odrasli", da li se zato nešto promenilo?

"Mi smo kao klinci, kad smo počinjali da sviramo, uglavnom obrađivali bendove tipa Business, Cock Sparrer, Cockney Rejects, a od domaćih uglavnom je bio u pitanju Ritam Nereda… Kad smo počeli da radimo autorske pesme, taj fazon se sudario sa nekim uticajima The Clasha, Sex Pistolsa, Fingersa, Ramonesa, Kud Idijota ali i onog 'kasnijeg' talasa u kome su bendovi poput Bad Relligiona, Offspringa, Pennywisea… Danas, govorim u svoje ime, više slušam bendove kao što su The Stooges, Mc5, Turbonegro… Mislim da sve to ima uticaja na naš sadašnji zvuk. Takođe trudimo se da ne snimamo iznova 'iste' albume", navodi Otašević.

Međutim, kako navode, pank/rokenrol scena ne postoji, "pank scena" je oksimoron.

U ranijim intervjuima navodili su da je publika već duže vreme uspavana i ne želi da čuje nešto novo, da slabo posećuju svirke, a i kada dođu, vežina prekrsti ruke i bleji.

"Znaš, to nije pank..."

"Ipak, i danas postoje mnogi kvalitetni bendovi. Mislim da ne postoji interes za formiranje neke takozvane zajedničke pank scene, iz prostog razloga što tu nema love (mada bi prijalo malo osećaja za zajedništvo). Sve se svodi i dalje na drndanje mare sa ortacima u podrumu, samo što si nekada čak mogao i da zaradiš od toga. Dobro je što je današnje vreme donelo mogućnost da sam vučeš svoju promociju putem interneta, tako da bendovi sami cimaju svoj 'medijski' prostor. Mislim da u regionu tako nekako funkcionišu stvari", zaključuje Otašević za B92.net