Žena koja je uzdrmala domaću kulturnu scenu

Kultni mjuzikl “Kosa” proslavio je 21. januara ove godine svoj pedeseti rođendan u njujorškom pozorištu “La MaMa”, a na današnji dan 4. februara 1973. godine predstava je zabranjena u Jugoslaviji zbog njenog negativnog uticaja na omladinu.

Ovih dana u Beogradu boravi Nada Simić, zaštitno lice “Kose”. Uz Dragana Nikolića, Mišu Janketića, Branka Milićevića, Miru Peić, Seku Sablić i Nadu Blam, ova dama, puna optimizma i dobrog raspoloženja, pisala je istoriju pozorišne scene ovh prostora.

Nada Simić rođena je u elitnom beogradskom naselju Dedinje, gde je pohađala osnovnu školu “Sava Kovačević”. Još od malih nogu pokazivala je sklonost ka pevanju i plesu - sa četiri godine upisana je na balet na Narodni univerzitet Božidar Adžija, a čak i za vreme igre sa vršnjacima volela je da učestvuje u aktivnostima vezanim za pozorište i glumu.

Foto: Nada Simiæ, privatna arhiva

"Sećam se, oblačila sam roze haljinicu i imala dugu, dugu kosu, koju mi je majka uvijala na papilotne. Dugu kosu imam i dan-danas. Sinoć sam prošla pored kraja u kojem sam nekada živela... U potpunosti se promenio. Kao deca, tu smo kod drugarice pravile priredbu. Navukle bismo zavesu, ćebe neko, i onda bismo razvlačile zavesu, kao da smo u pozorištu. Ja sam pevala predivnu baladu 'Mama', u to vreme popularnu pesmu Mikija Jevremovića", počinje Nada priču.

Foto: Nada Simiæ, privatna arhiva

Nakon završene Četrnaeste beogradske gimnazije i Višeg stepena engleskog jezika na Kolarčevom univerzitetu, prijavila se na audiciju za mlade talente, gde je prepoznat njen dar za pevanje.

"Vojkan Borisavljević, koji je držao audiciju u Domu omladine, u jednom trenutku je postavio pitanje - Hajde, ko zna da peva? Pratio je za klavirom mlade amatere. U to vreme Evrovizija je bila izuzetno popularna, a jedna od takmičarki bila je Sendi Šo, koja je pevala pesmu 'Puppet on a string'. Dolazi na mene red, počinjem da pevam pesmu i svi su se oduševili", objašnjava Nada.

Foto: Nada Simiæ, privatna arhiva

Usledila je audicija za predstavu "Kosa", na kojoj je Nada potvrdila svoj talenat. Njen čist, prodoran glas može se čuti u obradi pesme "Aquarius", koja otvara "Kosu".

"Prošla sam audiciju i dodeljena mi je 'Vodolija', uvodna numera u predstavi, koju izvodi orkestar Saše Radojčića. Na video-snimku se može videti kako sedim u joga pozi i pevam", kaže Nada. “Kosa”, koja predstavlja ne samo predstavu već i planetarni fenomen, uzdrmala je prvo svetsku, a zatim i domaću scenu. Priča o buntu mladih protiv rata u Vijetnamu naročito je zainteresovala jugoslovensku omladinu koja je upijala stavove, muziku i ples hipika.

"U Njujorku 1968. godine, na Brodveju, Mira Trailović gledala je predstavu i odlučila da je uvede u pozorište na ovim prostorima. Trailović je bila upravnica Ateljea 212, jedna izuzetno pametna žena koja zna šta hoće. Želela je da napravi pomak - nešto novo, avangardno, što publika do tada nije imala priliku da vidi", kaže Nada. Po rečima Mire Trailović, pozorištu je trebalo vratiti mladu publiku koja je počela da izostaje sa predstava, a “Kosa” se ispostavila kao i više nego dobar izbor. Zbog cepanja vojnih knjižica i nagih glumaca na pozornici, predstava je bila uzrok brojnih kontroverzi. Treba napomenuti da je reč o prvoj golotinji na jugoslovenskoj pozorišnoj sceni, koja je u to vreme prouzrokovala pravi šok među publikom.

"Tu negde, pred kraj prvog čina, ili možda u drugom - mi smo bili goli. Ko je imao hrabrosti, naravno. Pleme je imalo oko četrdeset članova. Ogromno belo platno kao plašt prekrivalo je sve nas koji smo želeli da se skinemo. Čini mi se da sam viđala u prvom redu iste ljude koji su četiri godine gledali 'Kosu' ", kaže Nada. "Putovali smo kojekuda, putovali i putovali po čitavoj Jugoslaviji. Bili smo u Rijeci, Zagrebu... Dogodilo se da smo imali nekoliko slobodnih dana, a ja sam otišla u Istanbul, da kupim garderobu. Tog dana predstava je opet trebalo da se održi u Beogradu, počinjala je tačno u 20 časova. Vraćala sam se kući vozom koji je kasnio, tako da sam umesto pre 20 časova stigla u 20:10. Dolazimo u Atelje, trčim gore u garderobu, a Mira ide za mnom i viče ljutito 'Jao, mala, predstava je počela'. Ja počinjem da se presvlačim i 'mrtva-hladna' kažem 'Pusti me ženo u p.m, vidiš da imam predstavu!'. Posle su danima pričali o tome. Ono što sam uradila u to vreme je bilo nešto skandalozno", otkriva Nada.

"Ispričala sam Zoranu Radmiloviću šta se desilo, 'crkao' je od smeha. Kad god bi me video, rekao bi 'Je li, Simićka, kako si ono rekla Miri?'", dodaje uz smeh.

Foto: Nada Simiæ, privatna arhiva

Učešće u "Kosi" donelo je Nadi ponudu za ulogu u burleski "Opereta", pozorišnoj adaptaciji istoimenog dela poljskog pisca Vitolda Gombroviča. Mlada umetnica nastupala je rame uz rame sa Đuzom Stojiljkovićem, Ružicom Sokić, Sekom Sablić i mnogim drugim istaknutim imenima srpske pozorišne scene. Oslobođena svih društvenih stega u “Kosi”, Nada je scenom koračala potpuno sigurna u sebe i sasvim slobodna.

"Sedim ja na klupi, obučena u krinolinu, a Đuza oko mene, obučen kao grof. I pevamo. U jednom trenutku u toku predstave izlazim naga iz mrtvačkog sanduka i pevam ‘Ja sam Albertina, tanana i fina’. Jedan novinar, koji je u to vreme doputovao u Srbiju iz Vašingtona i gledao predstavu, napisao je kasnije ‘When Nada rose naked from the black coffin, people talked...’. Ali, ništa to za mene nije bilo novo, već nešto sasvim normalno. Moj stav je u to vreme bio ‘Nema veze, to je nešto što mora tako da se uradi’", objašnjava naša sagovornica.

Foto: Nada Simiæ, privatna arhiva

Nada je tada bila već uveliko popularna - o njoj su pisali svi domaći mediji. Ilija Genić, kompozitor i jedan od dva tri najveća aranžera i dirigenta orkestara u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, a 1970. godine i urednik Radio Beograda, poverio je umetnici izvođenje dve pesme - “Freneci” i “Zlatne minđuše”. Usledila je prva ploča u izdanju muzičke kuće “Diskos”, i saradnja sa “Jugotonom” – Nada je nizala uspehe. Ubrzo je obišla čitav svet: nastupala je u Parizu, Minhenu, Dortmundu, Kelnu, Njujorku, Nju Džerziju, Detroitu, Torontu, Vindzoru... Ljudi su putovali iz Toronta u Vindzor samo da čuju njen glas.

Godine 1988. otputovala je u Australiju, gde igrom slučaja i danas živi.

“Ni sanjala nisam da ću tamo ostati. Kad sam otišla u Melburn, mislila sam da ostajem tri meseca i da je to – to. Međutim, izbio je rat i ’92. sam dobila priliku ponovo da otputujem. Mnogi su mi tada rekli 'Sine, i mi smo mislili da ćemo ostati 2-3 godine, a evo nas ovde već 30 godina’. Moram da priznam da sam vrlo nostalgična, potrebno je vreme da se sve to preboli. Ali, takođe, to je zemlja koja mi je dala mnogo’, kaže.

Nada Simiæ danas (Foto: Ana Virijeviæ)

Prošle godine Nada je proslavila 65. rođendan. Umesto da se prepusti čarima lagodnog života i uživa u penziji, ovu fascinantnu ženu ni danas ne drži mesto i ima dovoljno energije da pomeri planine. Nije bitno koliko ima godina – celog života oseća se kao da ima 33, i celog života drži je isti optimizam. Umesto nastupima, svoju pažnju posvećuje svojim dvema ćerkama, Jeleni i Su Elen. Čemu ih uči danas, kada je “Kosa” izgubila na aktuelnosti i kada su u svetu zastupljene neke sasvim drugačije vrednosti?

“Nekada smo bili toliko bezbrižni, svet je bio mnogo sigurnije mesto. Uživali smo u životu, pevanju, muzici... u cik zore dođemo kući. Nekada je tako bilo i ja to pamtim - lepotu ondašnjeg vremena. Možda sam staromodna, ali stalno pričam da su najbolje one stare vrednosti koje je danas nemoguće vratiti. I pokušavam stoga svoju decu da naučim nekadašnjem načinu života, onom koji smatram najispravnijim”, zaključuje.