Mira Banjac, muzika, pingvini i osećaj plutanja

Različiti ljudi traže različitu satisfakciju od sedme umetnosti. Onaj ko želi da mu sve bude pruženo na tacni, da odmori mozak od razmišjanja i ko voli dinamične filmove sa bombastičnim krajem, neće mnogo toga pronaći na Palićkom festivalu. Ako pak volite filmsku umetnost sa naglaskom na ovu drugu reč, pronalazite se u sporim i deskriptivnim filmovima, velike su šanse da izađete zadovoljni sa neke projekcije na ovom festivalu.

Johan Johanson o muzici i filmu

Johan Johanson (Foto: Vladimir Skoèajiæ / B92)

Jedan od takvih filmova je “Kraj leta” Islanđanina Johana Johansona. Nije zgoreg pomenuti da Johan po vokaciji nije filmadžija, već kompozitor. I to kompozitor koji već petneastak godina vrlo uspešno kombinuje minimalizam, klasiku i elektroniku. Sticajem okolnosti, on je proveo mesec dana na Antarktiku i za to vreme je super 8 kamerom, u crno beloj tehnici, snimao kolonije pingvina. Ispod tih kadrova, čujemo muziku koju je Johan specijalno komponovao za ovaj polučasovni film.

“Grupe pingvina koje stoje i ništa ne rade i neka hladna ozbiljna muzika. Šta tu ima zanimljivo?” upitaće se neko ko živi “ludo I brzo”. Međutim, kada zagrebete po površini, svašta možete naći. Većina pingvina koje vidimo stoje mirno, neki izgledaju kao da se domunđavaju, drugi plivaju, a retki hodaju. Vidimo kako život teče. I to na Antarktiku, koji je obično okovan ledom, ali pošto je film snimljen u leto, snega gotovo da nema. Kada na to dodamo Johanovu gudačku muziku, dobijemo potpuno nadrealni film koji na metaforički način govori o propasti sveta mnogo bolje od nekih dela koji se tom temom bave na konkretan način.

Kako mi je kasnije rekao, Johan je potpuno slučajno došao na ideju za film. Samo je ostavio kameru da snima pingvine i kada je posle video snimke, u glavi mu se rodila muzika koju je hteo da pretoči u film.

Inače, Johan je radio muziku za Oskarom nagrađeni film “Teorija svega” i na moje pitanje koliko mu se život promenio posle toga, rekao mi je:

“Ne mnogo. Istina, imam mnogo više ponuda nego pre, zovu me sa svih strana. Ali i dalje imam onaj isti kriterijum na osnovu kog biram šta ću raditi.” Tokom tog kratkog razgovora nismo mogli da se ne dotaknemo muzike, pa smo podelili fascinaciju Džimom O’Rurkom, čiji ovogodišnji album “Simple Songs” slovi za nejlepši album koji je potpisnik ovih redova čuo u 2015. Johan mi je rekao da jako ceni Džimov rad, što one eksperimenatle, što one pop kompozicije, ali da još uvek nije stigao da presluša njegovu novu ploču, iako je od ludi sa različitih strana čuo da je odlična. Rekao mi je kako trenutno radi na 4 različita projekta, od kojih jedan uključuje i film koji je snimio na Balkanu i kog će završiti do kraja godine.

Ćaskanje sa Mirom Banjac u hladovini terase

Mira Banjac (Foto: Vladimir Skoèajiæ / B92)

Posebnu čast sam imao da upoznam Miru Banjac, jednu od najvećih glumica koje ova zemlja ima. U hladovini terase sa koje se pruža pogled na jezero, sa lepezom u jednoj ruci i muštiklom u drugoj, sa crnim naočarima za sunce, Mira ostavlja utisak kao da je upravo izašla iz Ficdžeraldovog “Velikog Getsbija”. Iako ima 85 godina, izgleda bar deceniju i po mlađe. Nisam mogao da joj ne prenesem svoju večnu fascinaciju filmom “Varljivo leto ‘68” koji je obeležio i moje odrastanje, a ona je kroz osmeh rekla da je čula to već mnogo puta i da joj je neizmerno drago. Dodala je da je taj film pravi primer nekadašnje češke škole i da joj je malo žao što se takve priče danas gotovo ne snimaju.

Na moju opasku da se na ovim prostorima u poslednje dve decenije snima neuporedivo manje kvalitetnih filmova nego pre, Mira Banjac mi je rekla:

“Ma da, sve je drugačije. I zemlja, i pare i prioriteti…Danas je producent sve, on se pita i za prvu i poslednju stvar. Ako nemaš pare možeš da se slikaš. U odnosu na pre, čini mi se da je ovde danas novac mnogo važniji nego dobra ideja. I to nije dobro. A neću ni da ti pominjem koliko sada i u ovom našem poslu, kao verovatno i u drugim poslovima u Srbiji, ima prevaranata koji samo čekaju prvu krivinu da te izrade za lovu.”

Rekla mi je kako već dugo ne radi u pozorištu i da nema nameru da se vraća. Trenutno čita jedan scenario koji joj se čini zanimljivim i pretpostavlja da će prihvatiti tu ulogu. Pitao sam je da li se dešava da dobije scenario koji joj se ne sviđa i da odbije ulogu:

“Da, naravno, dešava se. Ne baš tako često, ali se dešava. A ja sam već u takvim godinama, da ako sad nemam pravo da odbijem nešto što mi se ne sviđa - pa kad ću?” rekla je Mira sa osmehom.

Mračna budućnosti i improvizacija

Foto: Vladimir Skoèajiæ / B92

Pored Johansonovog filma, sinoć sam ima priliku da pogledam špansko ostvarenje “Androidi sanjaju” kao i estonski “Rukli”. Iako su različiti, oba filma na neki način prikazuju propast sveta. Ako nas čeka mračna budućnost kakvu je predvideo španski reditelj Jon de Sosa, nemamo baš mnogo čemu da se nadamo. Mada, ako glavu koristite za još nešto osim za šišanje, verovatno vam je to jasno i bez umetničkog viđenja budućnosti iz filma “Androidi sanjaju”.

Koliko je Palićki festival cenjen, govori i podatak da je estonski reditelj Veiko Ounpu rešio da svetsku premijeru svog novog filma upriliči upravo ovde. U pitanju je film koji je nastao u eksperimentalnom procesu improvizacije, čiji junaci kroz strah i paranoju pokušavaju da shvate temelje njihove stvarnosti.

Nije zgoreg pomenuti da je Veiko putem jedne estonske crowdfunding platforme, uz pomoć donacije 400 ljubitelja filma, uspeo da sakupi 16.000 evra za “Rukli”.

Mali Toto na Paliću

Drugog dana sam bio oduševljen otvorenom scenom bioskopa Abazija. Smešten iza stare kuće nalik crkvi, između gustih krošnji različitog drveća, na starim kameno-drvenim klupama pod još zvezdanijim nebom nego preksinoć, gledanje “Johansonovih pingvina” je doživljaj koji će me pratiti još dugo. Znate onaj osećaj kada vam je sve potaman, kada ništa ne žulja, kada oko vas lebde bezbrižnost i opuštenost, kada imate osećaj da vas slike i muzika sporo voze, stvarajući osećaj plutanja? Znam da ne znate. Nisam ni ja do sinoć. Zato je Palićki festival vredan.

Onaj sistem vrednosti koji odumire pod naletom svakodnevnih obaveza, velikih očekivanja, materijalističkog sveta i sve ono “za šta smo se borili” a što poslednjih godina nestaje jedno po jedno, još uvek je živo i zdavo na Palićkom festivalu. Diše punim plućima, jede sveže voće, čita knjige, radi vežbe i raduje se životu. I kaže nam da možda nije baš sve otišlo dođavola.

Imam osećaj da bi se onaj mali Toto iz Tornatorevog filma “Cinema Paradiso”, savršeno proveo ovde. U stvari, kada bolje razmislim, u ljudima zbog kojih je ovaj festival baš ovakav - sigurno živi taj mali Toto.

Foto: Vladimir Skoèajiæ / B92

.

Foto: Vladimir Skoèajiæ / B92

.