Latinica protiv gotice

Preokret je verovatno iznenadio mnoge Nemce. Hitlerov Treći Rajh je bio na vrhuncu moći. Progutao je dobar deo Evrope, a još se nije upustio u pohod na Sovjetski Savez.

Svet je Nemačku video kao zemlju u kojoj se imena ulica, novine i knjige razlikuju od svega ostalog u Evropi po upotrebi modernih varijanti gotice. Tamo gde je latinična štampa u većini evropskih zemalja imala zaobljena slova, linije su u Nemačkoj bile "gotički" izlomljene.

Vajmarska Nemačka je sve više upotrebljavala međunarodno latinično pismo. Sa dolaskom nacista na vlast, od 1933. udeo gotice u štampanim proizvodima naglo je porastao sa pet na 50 odsto. Činilo se da su nemački jezik i gotica ponovo u stabilnom braku.

Dragoslav Dedović/DW

Hitler ne voli goticu

Maja 1933. je Vilhelm Frik, Hitlerov ministar unutrašnjih poslova. koji će u Nirnbergu posle rata biti osuđen na smrt i obešen, rekao da nemačko pismo, a time je mislio na goticu, "ne sme nikada izgubiti neprikosnovenu prednost u odnosu na latinicu".  Već sledeće godine organizovana je putujuća izložba "Pismo Nemaca" koju su videli milioni ljudi. To "nemačko pismo" je postalo obavezno u školama.

Već 1937. Jevrejima je bilo zabranjeno da u štampi koriste najrasprostranjeniju štampanu verziju gotice - frakturu. U isto vreme je jedan čovek u Nirnbergu rekao: "Vaše navodno gotičko poistovećivanje loše se uklapa u epohu čelika, gvožđa, stakla i betona, u epohu ženske lepote i muške snage, visoko podignute glave i prkosnog stava".

Taj čovek se zvao Adolf Hitler. Bilo je poznato da nikada nije bio prijatelj gotike.

Očito je Hitler pustio i narod i svoje sledbenike da se zabavljaju goticom, ali će se docnije pokazati da je imao druge planove.

Posle početka Drugog svetskog rata, Hitler želi da zasnuje svetsku vladavinu. Poseban nemački put sa goticom otežavao je pristup nemačkom jeziku. Prvi propagandista Trećeg Rajha Jozef Gebels je ionako na latinici izdavao svoj list Rajh namenjen germanofilskoj inteligenciji u porobljenim zemljama.

3. januara 1941. Hitler je prelomio. U cirkularnom pismu koje nije imalo javni karakter poručio je preko svog vernog sledbenika Martina Bormana da se od gotice mora odustati i da se latinica prihvata kao normalno pismo. Hitler je smatrao da su se prilikom istorijskog razvoja štampe u Nemačkoj Jevreji upleli u oblikovanje pisma, pa je goticu nazvao "jevrejskim slovima". Ovo istorijski naprosto nije bilo tačno, jer u vreme o kojem je Hitler govorio, Jevrejima je bila zabranjena štamparska delatnost.

Ali Hitler je bio uveren u prednosti koje njegovoj vladavini donosi latinica.  Novembra iste godine je u berlinskom glavnom štabu održao jedan od poznatih monologa: „Naš jezik će za 100 godina biti evropski jezik. Zemlje istoka, severa kao i zapada učiće naš jezik, da bi mogli da se sporazumeju sa nama. Pretpostavka za to je – na mesto takozvanog gotičkog pisma, stupa pismo koje smo do sada zvali latinično, a sada normalno pismo“.

Hitler je potom dodao: "Ne verujem da sa takozvanom goticom gubimo nešto, što je nama svojstveno. Pa nordijske rune mnogo više liče na grčka slova. Zašto bi barokna kitnjastost trebalo da bude izraz nemstva".

Dragoslav Dedović/DW

Jasno, da jasnije nije moglo da bude. Ipak, ratni uslovi su otežali prebacivanje nacističkog pisanog sistema na novi kolosek. Sam preokret nije bio bez istorijske ironije.

Sastanku na kojem je Hitler konačno dao prednost latinici prisustvovao je štampar, izdavač i dugogodišnji nacistički propagandista Adolf Miler. U njegovoj štampariji je izlazio udarni nacistički partijski list Folkišer beobahter (Narodni posmatrač).

List je upotrebljavao goticu. Ali ne bilo koju. To je bila fraktura. Ali ne bilo koja, već ona koju je 1913. kreirao jevrejski grafičar Lucijan Bernard. Zahvaljujući agresivnom nacističkom listu "Bernardova fraktura" postaće vizuelni sinonim za nacističku ideologiju. Ali o tome nisu imali pojma ni Miler ni Hitler, pa su izmišljali srednjovekovni jevrejski upliv na stvaranje gotice.

Istorija oblina i šiljaka

Paradoksalno, obe verzije štampanih slova imaju isti koren. Potiču od pisma koje je sredinom 8. veka nastalo u kraljevskom benediktinskom manastiru Korbi, na severoistoku današnje Francuske. Nazvali su ga karolinška minuskula.

Taj oblik latinice proširio se većim delom Evrope jer ga je Karlo Veliki ozvaničio u svom Franačkom carstvu. Valja se prisetiti da se radilo o prepisivačkoj delatnosti. Biblija i vladarski kancelarijski spisi bili su glavni tekstovi.

Od 11. veka počela je takozvana gotizacija pisma. Obline slova su se lomile u šiljke, kaligrafska veština i ukupno estetsko dejstvo su ispred jasnoće. Različite vrste gotice – tako je generalno nazvano pismo – zavladale su zapadnim delom kontinenta. Naročito je oblik zvani tekstura postao izuzetno cenjen.

Dragoslav Dedović/DW

Ali u severnoj Italiji stvoren je mnogo praktičniji oblik, nazvan bastarda. Poslovna pisma su morala da se pišu brže, pa taj rukopis po prirodi stvari nije bio kaligrafski.

To se prelilo i na crkvene tekstove. Nastala mešovita forma pisma kojoj je otac bio kitnjasta tekstura, ali majka – poslovna užurbanost koja zahteva jasnoću. Iz ove forme pisma nastala je humanistička minuskula. To pismo je sve do danas sačuvano – mala latinična slova nisu ništa drugo nego upravo humanistička minuskula stvorena u renesansnoj težnji za obnovom antike.

Valja napomenuti da je već u 14. veku Frančesko Petrarka zabeležio u svom eseju Pisanje da je luksuzna gotica sa svojim krasnopisom lepa izdaleka, ali da zbliza – zamara.

Petrarka je sam ublažio te mane gotice i stvorio prelazni oblik pisma prema današnjoj latinici. Primetio je da gotica izgleda ima neki drugi cilj, a ne da je čitaju. Njegovu kritiku shvatio je Pođo Braćolini. Rođen je posle Petrarkine smrti i deluje kao humanista u prvoj polovini 15. veka u Firenci. On je pronalazač humanističkog pisma.

Pioniri ovog pisma mislili su da je karolinška minuskula zapravo antičko pismo. Ova zabluda će docnije dati ime tom tipu pisma - antika. Ono se uskoro nametnulo celoj zapadnoj Evropi. Tome je doprinela sve šira upotreba papira, na kojem je postupak pisanja bio drugačiji nego na papirusu. Neke oblasti kao pravne nauke i teološki spisi zadržali su teksturu kao posebno kitnjast oblik gotice.

Od 15 veka sledi revolucija zvana štampa. Na štamparskim mašinama primenjivalo se pismo nazvano antika. Ono je zapravo bilo humanističko pismo obogaćeno rimskim velikim slovima za označavanje početka rečenice i ličnih imena. Istorija je već tada presudila u korist ovog naslednika karolinškog pisma. Ali i drugi potomak – gotica – pokazuje veliku žilavost. Gutenberg je svoj biblijski prvenac štampao u kasnom obliku teksture.

Dragoslav Dedović/DW

Nemački slučaj

U zemljama nemačkog jezičkog područja tekstura se dugo zadržala u crkvenim knjigama. Prisutna je bila i na severu Francuske, u Holandiji i Engleskoj, gde su je nazvali „crna slova“. Ali u Nemačkoj je promenila formu. Postala je fraktura. Kao što samo ime kaže – radi se o prelomljenim slovima.  Ukrasi u tipografskom žargonu nazvani „slonovske surle“, bili su zapravo linije koje su se sa velikog slova izvijale baš poput surle.

Fraktura je od početka 16 veka u nemačkim zemljama bila glavni oblik štamparskog pisma. Ono se prilagođavalo duhu vremena – renesansa, barok, klasicizam.

Francuski je u 18. i 19. veku bio jezik obrazovanih evropskih slojeva. Oni su, prirodno, težili primeni „oblog pisma“ kako je narod zvao latinicu. Ali gotica je kao "nemačko pismo" bila obavezna u školama. Kao kuriozitet valja spomenuti prepisku Johana Volfganga Getea i njegove majke.

Gete, koji je bio sklon međunarodnom latiničnom pismu, ali je sa izdavačima uvek dogovarao štampanje svojih dela u obe varijante, dobio je juna 1794. pismo od majke Elizabet: "Raduje me preko svake mere, da tvoji spisi…nisu došli na ovaj svet sa za mene fatalnim latiničnim slovima". Majka je očito dobijala sinovljeve knjige samo na gotici.

Napoleonove pobede i vladavina u Porajnju su doneli prevlast "oblog pisma", ali je nacionalna reakcija Nemaca bila – insistiranje na „izlomljenom pismu“ gotici. Tu se zapravo krije koren svađe oko latinice i gotice. Nemačko ujedinjenje pod Pruskom 1871. ovu je svađu izvelo na političku binu.

Osnovano je udruženje čiji je cilj bio uvođenje "starog pisma", kako su latinicu i njen štampani oblik antiku nazvali njeni zagovornici. Na čelu tog pokreta bio je Fridrih Zeneken, pronalazač i preduzetnik. Glavni korektor carske štamparije Adolf Rajneke žestoko se usprotivio. Svađa se prelila i na politiku. Bizmark je bio za goticu. Većina u parlamentu za latiničnu reformu.

Ali većina je postala manjina kada je Rajneke širom Nemačkog Carstva poveo histeričnu kampanju. Podržala su ga nacionalistička udruženja. Smatrao je da su latinicu kakva se upotrebljava u ostalim evropskim zemljama nametnuli Rimljani. Da je hrišćanstvo potisnulo starogermanske rune, ali da je germanski duh nastavio da živi u raznim varijantama gotice, kao što je fraktura.

Pritom je, kao nacionalisti u svim vremenima, bio slep za neke činjenice – recimo, da je gotica zapravo nastala na teritoriji Francuske.

Od reforme nije bilo ništa. Nemci su pisali i štampali po svome, ostatak zapadne i centralne Evrope – po svome.

Dvovlašće latinice i gotice

Posle Prvog svetskog rata u školama su se učila oba pisma. Latinica je u svakodnevnoj upotrebi potiskivala goticu. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka procvetao je štamparski dizajn čitavog niza fraktura koje su docnije ironično nazvali "čizmaška groteska" – Schaftstiefelgrotesk. Ta modernizovana gotica sa izlomljenim slovima bez ukrasa urezaće se u vizuelnu memoriju čovečanstva kao tipično nemačko pismo pod Hitlerom.

Tačno je da je ovo pismo u svojim raznim oblicima nastalo kao modernizovani oblik već postojećih verzija frakture u drugoj i trećoj deceniji 20. veka, uporedo sa usponom nacista. Ali kao što je ova istorijska skica pokazala, gotica je višeslojni istorijski fenomen, a samo jedan njen redukovan oblik bio povezan sa nacističkom vladavinom. I to privremeno.

Firer je lično presekao Gordijev čvor i opredelio se za latinicu, koja je olakšavala komunikaciju sa porobljenim narodima. Međutim, nije imao vremena da to do kraja sprovede. Njegov Treći Rajh se urušio maja 1945.

Posle rata su saveznici u okupiranoj Nemačkoj davali prednost latinici – malo je ko od nadležnih okupacionih vlasti hteo da čita "nemačko pismo",  pa su oficiri za štampu rado listali novine sa latiničnim naslovima. A na istoku zemlje, u sovjetskoj okupacionoj zoni, postala je tražena i – ćirilica.

Novine koje su držale do sebe razvile su svoje ime kao logotip na gotici. To je sugerisalo ozbiljan pristup. Uzor je bio Njujork Tajms, koji je svoj čuveni logo sa „crnim slovima" razvio još sredinom 19. veka.

Na skoro svakoj trafici u Nemačkoj mogao je da se vidi logotip lokalnih novina. I taj vizuelni začin nemačkih ulica povlači se pred latinicom, onako kako se štampane stvari povlače pred digitalnim slovima.

Tokom decenija gotica se uglavnom viđala na zahvalnicama i poveljama. Povukla se na germanističke katedre i u antikvarnice. Od šezdesetih godina su neke supkulture u svom muzičkom izrazu otkrile za sebe goticu – britanska i nemačka "crna slova". Teški metal je skoro obavezno stilizovao nazive bendova i albuma u duhu gotice. Darkeri koji su slavili gotičku mistiku često i u bizarnim formama dali su svoj doprinos. U talasu tetovaža koji je zahvatio planetu posebno mesto su zauzela gotički izlomljena slova.

U zemlji su se ovakvi natpisi zadržali nad restoranima koji sugerišu tradiciju, rustikalnost, solidnost. Na božićnim vašarima gotica naglašava nemačko poreklo hrane.

I ja posedujem jednu nemačku knjigu na gotici. Balada o Princu Ojgenu – kod nas se ime čuvenog habzburškog vojskovođe italijansko-francuskog porekla često izgovara kao Eugen – koji je hteo da za cara osvoji grad i tvrđavu Beograd. Nabavio sam je u jednoj antikvarnici u Regenzburgu prvom polovinom devedesetih. Neko vreme sam pokušavao da poluglasno čitam goticu. Uz tabelarni pregled „nemačkog pisma“ uspeo sam da postignem brzinu slogovnog sricanja iz osnovne škole.

Ko bi rekao da će jedan od dželata „staronemačkog pisma" biti baš Adolf Hitler, čiji su se sledbenici neko vreme kleli u goticu. Ostatak su uradile globalizacija i digitalizacija.