Vinča koju su svi zaboravili

Danas, od radova na klizištu ni traga, ni glasa, a lična ocena arheologa Nenada Tasića je: "Vinča nije zatvorena da bi se tu nešto uradilo, zatvorena je da tu neko ne bi poginuo”.

Procenjuje se da su ostaci iz neolitskog doba nađeni na nalazištu Vinča (lokalitet Belo brdo) stari blizu 7 500 hiljada godina. Ono po čemu je Vinča jedinstvena je da je od neolita do danas bila naseljena. "Vinča nije najstarije nalazište u Evropi, ali se retko gde na jednom mestu mogu naći ostaci toliko različitih kultura”, navodi Nenad Tasić. Manje poznato je i to da je na ovom lokalitetu pronađeno i najveće slovensko groblje na ovim prostorima (iz perioda od 9. do 13. veka). Ovo su verovatno neki od razloga što Vinču poseti blizu 1000 ljudi mesečno, iako je zvanično zatvorena.

Ipak, ovaj tekst je posvećen onom drugom (i tužnijem) delu priče o Vinči. Pa, krenimo od početka..

Slučaj ,,klizište”

Kada je u januaru 2010. klizište proradilo, utvrđeno je da je zemljište u Vinči palo za sedam metara i da klizište obuhvata čak četvrtinu nalazišta. Istina koja mnoge može iznenaditi je šta je, između ostalog, pokrenulo klizište?

,,Fekalne vode. Nažalost, Vinča nema kanalizaciju što može da doprinese da zemljište počne da kliza. Razlika je samo u tome što kada se savremena kuća sruši zbog klizišta, vi dobijete odštetu, ali kada kliza nešto što je staro hiljadama godina, izgubljeno je zauvek. Nalazište je kao mozaik, mi skupljamo neke deliće i krojimo sliku, što nam više tih delova nestane, mi teže dolazimo do nekih odgovora. Opet, taj materijal koji otpadne možemo da pokupimo, ali nećemo znati kom periodu šta pripada. To ostaje bez ikakvog naučnog konteksta”, objašnjava šef arheološkog odeljenja u Muzeju grada Beograda Adam Crnobrnja.

Za godinu dana izvršene su samo procene koliko može koštati zaštita lokaliteta od klizišta. Magična cifra se kreće oko 8 miliona dinara.

,, Prošle godine je gradonačelnik Beograda na sajtu objavio odluku da će sanacija klizišta da se sprovede, a ove godine tu sanaciju Grad Beograd nije ni jednim dinarom finansirao. Ministarstvo kulture,opet, daje od celokupnog budžeta za arheologiju 7,5% za Vinču, što je dosta, ali očigledno da nije dovoljno. U ovako veliki projekat zaštite bi trebalo da se uključi više institucija”, napominje Milorad Ignjatović, viši kustos u Muzeju grada Beograda zadužen za Vinču.

,, Posao zaštite Vinče je interventan posao, nije redovan, ali to se izgleda ne shvata. To je isto kao kada se daje interventno za fasadu zgrade koja se obrušava”, objašnjava Adam Crnobrnja.

Slučaj ,,baraka”

Baraka

Do pre godinu dana na nalazištu je bio aktivan "vinčanski muzej". On je istovremeno bio depo i izložbeni prostor gde su posetioci mogli da razgledaju eksponate. Samo da ne bude zabune, muzej o kome govorimo je zapravo drvena baraka koja prokišnjava. Pogađate, materijali i eksponati su morali biti sklonjeni jer je kućica nebezbedna.

"Te barake smo dobili osamdesetih godina kao poklon od vojske kada je završen VMA. One su njima bile neki višak, otpad. Ipak, tada su svi bili srećni što će tu postojati konačno neki muzej. Onda je 2004. odlučeno da se napravi veća izložba, da se radi rekonstrukcija i dobili smo razna obećanja kako će taj projekat izložbe izgledati i odjednom je sve stalo. Posle smo čak dobili neka obećanja da ćemo praviti ne novu zgradu, već novu baraku. Od 2004. godine baraka stoji u potpunom rasulu. Neke žice vire iz te kućice, struja negde radi, negde ne“, priča Milorad Ignjatović.

Ovde se nameće jednostavno pitanje: zašto se ne napravi drugi, bezbedniji objekat? Jedan deo odgovora se krije u zabrani Zavoda za zaštitu spomenika kulture da se na nalazištu ,,od izuzetnog značaja“ ne sme ništa graditi. Drugo, arheolog Nenad Tasić, koji je i vodič terenskih istraživanja u Vinči, smatra da je bolje ulagati u iskopavanja, nego u izložbu jer ni deo nalazišta ispod barake nije istražen.

,, Kad je reč o izložbi, bilo je ideja da napravimo nekakve replike vinčanskih kuća na obali Dunava, ne na lokalitetu. Čak smo mislili da napravimo i izložbu na vodi. Ali, država očigledno neće da se uključi, makar i tako što će organizovati donatorsko veče, bilo šta”, navodi Tasić.

A gde su sada materijali i eksponati iz Vinče? Na sajtu gradske uprave se navodi da se iskopani predmeti mogu videti u Muzeju grada Beograda, Narodnom muzeju i na Filozofskom fakultetu.

,,Mi u zgradi Muzeja grada Beograda nismo imali gde da smestimo propratne materijale iz Vinče. Tako smo odlučili da to prenesemo u jedan depo tri sprata ispod zemlje u Univerzitetskoj biblioteci. Tamo je veoma velika vlažnost i temperatura nije dobra za materijale, ali to je najbolje što imamo”, kaže kustos Milorad Ignjatović.

Slučaj ,,prilaz”

Ko je bar jednom posetio arheološko nalazište Vinča zna da do ovog lokaliteta nema prilaza sa ulice. Jedini način da dođete na lokalitet je da se sa obale Dunava popnete uz "improvizovane stepenice od pre dosta godina”, kako ih opisuje Adam Crnobrnja. To stvara probleme i za posetioce.

"Kada stariji ljudi dođu da vide nalazište, oni se žale da je teško popeti se jer su stepenice strme. Neću ni da govorim o prilazu za ljude koji koriste hodalice”, navodi kustos Ignjatović.

Priča “zašto Vinča nema prilaz“ je priča o imovinsko-pravnom sporu koji se vodi od 1986. godine i to baš oko parcele koja je jedini izlaz na put.

,, Mi imamo kapiju i nekoliko parcela koje pripadaju nalazištu, a između toga je privatna parcela na kojoj komšija podigne žice i tu ne može da se prođe”, objašnjava arheolog Tasić.

Međutim, pitanje prilaza ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da je ovde reč samo o poseti turista. Sagovornici su, nažalost, potvrdili da, u slučaju požara na lokalitetu, vatrogasna kola ne bi imala načina da priđu nalazištu.

Slučaj ,,susedski odnosi”

Iako je imovinsko-pravni spor za većinu parcela oko nalazišta rešen i one su prešle u vlasništvo opštine Grocka, prema rečima Milorada Ignjatovića, one ne mogu da se koriste jer ,,postoji neka čudna logika da dok se ne reši jedna parcela koja je pod sporom, ne može da se koristi nijedna”.

Sve to možda i ne bi bilo problematično da susedi imaju svest da se ti posedi ,koje oni još uvek koriste ,nalaze na nalazištu od svetskog značaja.

"Meštani oru, sade krompir, bacaju đubre, prave septičke jame na kulturnom dobru neprocenjive vrednosti. Na lokalitetu se mogu videti i ograde: to su se komšije ogradile od nas. Sa druge strane, mi ne možemo da podignemo ogradu jer meštani to poruše. Ograda koju smo naručili za nalazište stoji već petu godinu kod zanatlije i čeka da se svi ti sporovi reše”, kaže Nenad Tasić.

Problem okolnih parcela je zapravo u tome što je to zemljište meštanima oduzeto, nacionalizovano, a oni su, kako navodi Tasić, za parcele dobili ,,bedan novac”, a nije im objašnjeno šta oni mogu da dobiju od toga. Primera radi, ukoliko ima turista na arheološkom nalazištu, svaka kuća može postati hostel, uslužni objekat.

"Mi smo napravili nekakve letke koje smo delili komšijama, a na kojima je pisalo šta po zakonu smeju, a šta ne na kulturnom dobru. Potrudili smo se da oni shvate šta znači imati kuću na spomeniku kulture i zašto je to važno. Ja, recimo,na osnovu procenta fosfora mogu da odredim da li su na određenom mestu u neolitu živeli ljudi ili životinje. Ali, to ne mogu ako komšija u zemljište istoči dve mašine praška za veš. To je kraj bilo kakve analize”, kaže Tasić i dodaje da se za ovakve prestupe niko ne kažnjava.

"Ja kao arheolog ne mogu nikoga da kaznim, niti može Zavod za zaštitu spomenika kulture. Opet, ja nemam to kome da prijavim. Direktorka Muzeja grada ne može da izađe na kraj sa meštanima, a policiju to ne zanima”, navodi on.

Slučaj ,,uplata”

Ove godine Grad Beograd nije namenio nikakva novčana sredstva za istraživanja i realizaciju projekata na arheološkom nalazištu Vinča. Gradska sekretarka za kulturu Ivana Avžner navodi da je to zbog toga što su prvo potrebne konsultacije sa Ministarstvom za kulturu o ,,redosledu koraka”, s obzirom da Vinča ima mnogo nerešenih problema.

Adam Crnobrnja objašnjava da Muzej dobija neka sredstva od grada, ali za opštu namenu.

"Grad ne daje novac za projekat Vinča, nego za nešto što se zove ,sredstva za obradu materijala u Muzeju grada'. Taj novac mi treba da iskoristimo za sve: od Vinče do savremene istorije. Mi pokrivamo rad istoričara, istoričara umetnosti, etnologa, arheologa, pa i slikarstvo. Tu su muzeji Ive Andrića, Kneginje Ljubice, muzej u Mladenovcu, u Zemunu, Muzej Paje Jovanovića ..”.

Jedna “zanimljiva” situacija se dogodila u vezi sa uplatom sredstava 2010. godine. Ministarstvo je tada namenilo Vinči 2, 5 miliona dinara. Novac je bio uplaćen Gradu Beogradu koji je trebalo da posreduje i prebaci novac Muzeju. Kako Milorad Ignjatović tvrdi, novac je stigao 17. decembra i morao je da bude potrošen do 31. decembra, inače se, po propisu, vraća u trezor.

"Ta priča sa uplatom nikom nije jasna. Mi smo zvali Ministarstvo finansija da vidi šta je sa tim, pa su se oni malo angažovali, inače, možda uopšte ne bismo dobili novac. Moguće je da bismo došli u situaciju da se sav novac vrati u trezor. Ovako, morali smo da vratimo 800 hiljada jer naš pravnik nije uspeo baš sve poslove da završi za dve nedelje”.

Odgovor iz Sekretarijata za kulturu bio je da oni nisu odgovorni za to, već da je novac njima kasno uplaćen.

Crnobrnja navodi da to nije prvi put da kasne sredstva za nalazište Vinča. Dešavalo se, kako navodi, u vreme kada je Grad Beograd opredeljivao sredstva za Vinču, da novac za istraživanja koja se rade u junu i julu, stignu u oktobru.

"Novac treba da stigne pre leta jer mi ne možemo istraživanja da radimo u bilo koje doba godine”, navodi on.

Šta je nama Vinča?

Da li je razlog propadanja Vinče taj što se ovo neprocenjivo kulturno dobro nalazi u posedu siromašne države koja tu ništa ne može pomoći? Ili nešto drugo?

"Naša država je siromašna za kulturno nasleđe, ali se vrlo lako nađe novac za kazne, ili, recimo, kada treba da se dotira za neke poznate koncerte. Uostalom, imamo primere drugih siromašnih zemalja u kojima kulturno nasleđe ne propada. Na primer, u Rumuniji to ne izgleda tako. U Bugarskoj takođe."

"Mi smo malo ogorčeni posle ovoliko godina pokušavanja. Spomenik kulture je javna stvar, tako da je država jedina koja može od toga da ubira profit, a ona nema interesa da pravi bilo kakve sadržaje. Čak i kada se pojavi neka inicijativa, oni iz gradske uprave kao da se uplaše šta će sa profitom. To se razume tako kao da od kulture nikada nije ni planirano da se ubira profit”, priča Nenad Tasić.

"Spori smo i skupi za održavanje. Muzeji se bave čuvanjem baštine da bi neka buduća pokolenja to eksploatisala, interpretirala. Ali ,ovo je društvo spektakla. Finansira se ono što je ad hoc, gde možeš da se slikaš, a ono što je dugoročno, to političare ne zanima”, kaže Adam Crnobrnja.

Evo i jednog primera tog ,,društva spektakla”: "2008. godine bila je stogodišnjica od prvih arheoloških istraživanja na Vinči. Ja sam tada predložio da se odužimo Vinči tako što ćemo novac utrošiti na sređivanje lokaliteta. To je odbijeno jer je država htela da da za izložbu. Organizovana je velika izložba ,Vinča, praistorijska metropola' na kojoj je bilo oko 55 hiljada ljudi. Na kraju se niko od političara nije pojavio na otvaranju izložbe. Za ostale ne znam, ali Tadić je morao na manifestaciju ,Zlatni opanak' u Valjevo. Neću ni da pominjem da te godine nismo dobili novac za iskopavanje sa obrazloženjem da su pare date za izložbu”, navodi Tasić.

Gradska sekretarka za kulturu Ivana Avžner je najavila da će se 16. juna održati sastanak sa republičkom komisijom osnovanom da reši probleme na nalazištu Vinča. Prioritet će biti rešavanje imovinsko-pravnih odnosa.

Čekamo...