FEST: O ljudima i bogovima

O ljudima i bogovima (Des hommes et des dieux) je prošlogodišnji drugoplasirani Kanski pobednik koji je snimljen prema istinitom događaju o stradanju sedam francuskih monaha u manastiru Tibirin u Alžiru 1996. godine. Film, zapravo, priča o danima koji su prethodili njihovom „pogubljenju“ (monasima su odsečene glave), a prema rečima reditelja Xaviera Beauvoisa njegov film „pokušava da otkrije razloge zašto monasi nisu napustili manastir nakon što se politička klima u Alžiru dramatično pogoršala usled delovanja ekstremnih islamskih grupa (pre svega Groupe Islamique Armé)“.

Pre nego što počnem da se bavim filmom tj njegovom političkom porukom, jer koliko god vi uživali u božanstvenoj tragediji sirotih monaha, ovaj film „ovde i danas“ ima samo i isključivo političku poruku, moram i sam da se izjasnim o problemu. Ja, baš kao i nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Friedrich, mislim da „islam ne pripada Nemačkoj“ tj Evropi. I pre nego što vi graknete na moju islamofobiju, zameriću vam se još više (jel neko mora, zar ne?)- ja bih vrlo rado i hrišćanstvo ispratio iz iste. Dvadeseti vek sa manjim ili većim uspehom potukao je nekoliko dotadašnjih civilizacijskih matrica: naciju, državu i religiju (hrišćanstvo). Evropa se ujedinila i izbrisala državne granice, „nacije“ su zamenili „građani“, a Pope... wears Prada! Pojava islama, kako na obodu, tako i u srcu Evrope, preti da povampiri sve tri gore navedene kategorije i to na, rekao bih, njihove najgore načine. Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti na šta je tačno Angela Merkel mislila pre par meseci kada je rekla da je „multikulturalnost u Nemačkoj kao projekat propala“. Ako želite da živite u Nemačkoj, morate to da činite kao Nemci, drugim rečima. Nema sumnje ni da će većina ostalih evropskih naroda vrlo brzo i vrlo eksplicitno prigrliti slične stavove. Evropa kao jedno tržište i socijalizam kao večito izmičući cilj ujedinili su Evropu kao kompromisni presek želja i mogućnosti. Islam, kao sve konzervativnija religija, preti da koriguje ljudske slobode koje su Evropljani izvojevali za sebe i za druge. I u borbi protiv sebe, paradoksalno, on će udružiti najkonzervativnije i najliberalnije snage društva. Jedni će braniti temelje Evrope, a drugi njenu neminovnu budućnost. Islam nije pogodan za Evropu i Evropa nije pogodna za islam. I on će zauzeti mesto u njoj samo ako je baci na kolena. U takvoj klimi, po mom mišljenju, Beauvois pravi svoj film o monasima.

Ali, pre nego što pređem na to šta je on uradio na tom, „političkom“, planu da se osvrnem prvo na neke više filmske momente. Des hommes et des dieux je drama bez drame, više inscenirano uprizorenje jedne hronologije, koje kroz mešavinu naturalističkih slika života monaha i njihovih scenski statičnih chantovanja pokušava da ove potencijalne svece živopiše još dok su bili u ovoj, našoj „ljudskoj hemisferi“. U kojoj strah i pomaže i odmaže veri. Prve dve trećine filma postavljaju priču, ukazuju na raspored svih aktera (država, vojska, teroristi, narod) u njoj, dok poslednja trećina biva prilično usiljen pokušaj useljenja u ljudsku i duhovnu intimu monaha, koja kulminira scenom „poslednje večere“ uz magičnu temu iz „Labudovog jezera“.



Festivalski korektno zavirivanje u bedu alžirske sirotinje kombinovano je sa efektnim, poetskim slikama nasilja alžirskih terorista, uz jasno profilisane likove monaha, dočarane kroz bravure francuskih glumačkih old-tajmera. U dramturškom smislu, film se poprilično raspada kako ide ka svom kraju, i Beauvois ono što treba da nam otkrije, zapravo sakriva kroz krešendo pomenute „poslednje večere“, tokom koje monasi prolaze kroz svojevrsno prosvetljenje koje odgovor po koji smo došli ostavlja u vazduhu.

Na onom „ideološkom planu“, Beauvois je kao „svaki, pravi umetnik“ na strani ljudskosti, ljubavi među ljudima i sav u kritici nasilja. Bul-fakin-šit! Uzeti ovako vreo kolač u ruke, a ne ispeći ruke (do ramena) je, po meni... neiskreno? Beauvois je pohvalio kuvare, istakao vrednost kulinarstva i secnuo sebi parčence. Umesto da ispeče prste, izgori jezik i sprži želudac. Umesto da ubedljivije i glasnije pojasni ulogu Francuske (i kolonizacije Alžira od strane iste) u pojavi islamskog ekstremizma u toj zemlji. U filmu postoji samo jedna jedina rečinica o tome! Reda radi.

S druge strane, zasecanje u to odakle i zašto katolički popovi u jednoj muslimanskoj zemlji kamuflirano je njihovom tobož brigom za lokalni živalj, jer to je u skladu sa humanim božijim naravoučenijima. Harmonija u kojoj žive monasi sa lokalnim življem odiše neuverljivošću i datošću. Dileme kroz koje prolaze monasi potpuno su lažne. Njima nije bog otvorio put ka Alžiru već hrišćanski/ francuski osvajači, pa po istom ključu i odlazak iz istog kraja trebalo bi da bude sinhronizovan sa povlačenjem istih.

Ali, Beauvois se ne bavi time. Njegovi monasi su, naprosto, dobri ljudi zatečeni u zlim vremenima, kojima logika humanosti diktira postupke. Njihov lider, Christian, apostrofira jedinu eksplicitnu poruku ovog filma- a to je da u Alžiru postoje dva islama: narod i teroristi, i da su ovi prvi izloženi nasilju ovih drugih. Iz perspektive evropske korektnosti to je istina. Iz perspektive Evrope- to nije naš problem. To jest- to više nije naš problem.

I tako monasi umesto da kozjom stazicom odu iz Alžira, jer tamo više nemaju šta da traže, oni u poslednjoj sekvenci filma nestaju u zimskoj izmaglici ka svom pogubljenju. Poput poslušnih ovčica koje očekuju da „onaj tamo“ zna zašto sve to radi. Beauvois može da odahne, jer u postavljenoj crno-beloj podeli dobra i zla nisu svi muslimani zli i sve je i dalje u granicama političkih korektnosti svih upletenih strana.

Stvari, pak, postaju nelagodnije ako se ima na umu rediteljeva namera (s početka teksta) i ako Des hommes et des dieux shvatite kao metaforu aktuelne situacije sa islamskim življem u Francuskoj. Suživot koji ovaj film u svojoj prvoj polovini romantično prikazuje kao „raj na zemlji“ u realnosti je već na samoj ivici održivosti, dok njegov ishod pokazuje da će hrišćanima (da ne kažem baš Francuzima) biti potrebno nešto više od božije pomoći da sačuvaju mir i/ili svoju teritoriju. I gledan u tom ključu, Beauvoisov film krije svoju potencijalno najkontroverzniju analizu. O čijoj snazi, kompleksnosti i aktuelnosti najbolje svedoči neočekivano masovan odziv francuske publike. Baš kao i srebrna medalja u Kanu, koja sigurno nije pohvala estetskim dometima filma.

selektah: 5minus/ 10

NAPOMENA: Na moju molbu, moderatori će puštati prema svojoj proceni samo komentare čitalaca koji su gledali film o kome sam pisao. Sve iz razloga da se priča previše ne povede o temama koje se ne tiču toliko kulture. Ali i da bi svi ostali otišli da pogledaju film.