PREMIJERE:Dosije X-Želim da verujem

Ako pretpostavimo da je Chris Carter izmislio J.J.Abramsa*, onda nema razloga da ne verujemo da je C.C. vrlo inteligentan i talentovan čovek. Ono nepoznato (“X”) postaje preteško za otkrivanje kada počnemo sebi da objašnjavamo kako je, a naročito zašto, Carter pred nas izašao sa filmom X Files- I Want To Believe, kao, realno je pretpostaviti, nadgrobnom pločom, pre nego spomenikom, čuvenog serijala.

Televizijski obrazovan(ij)im gledaocima X Files 2 (prvi film snimljen je daleke 1998.) će izgledati kao prosečna epizoda bilo kojih forenzičara sa nešto više (bolničkih) soap-opera momenata. Bioskopska publika, pak, boriće se sa dva sata teškim serial-killer trilerom (nalik bilo kojem od onih post-Sevenovskih sa Morgan fuckin’ Freemenom) u kome se sve vrti oko toga koliko vere staje u popa sa “Pahomijevskim sindromom”.

Nažalost, ni jedan ugao gledanja ne odgovara na pitanje zašto bi Chris Carter, šest godina nakon gašenja serijala, pred vaše (više nego moje!) nostalgičarske porive izašao sa filmom koji je, sem u slučaju da se ne radi o vrrrlo domišljatoj i sofisticiranoj parafrazi nekog neparafraziranog biblijskog parčeta, verovatno najveće razočarenje koje ćete pogledati u bioskopima ove godine. Mogućnost da sam ja glupošću zaslepljeni gledalac koji ne vidi ono prvo postoji, razloga koji idu u prilog drugoj tvrdnji, ipak, ima više.

Sa budžetom (od bednih 30m$) koji danas uglavnom imaju nezavisni filmovi u kojima rasnije holivudske glumice okušavaju karakterne uloge, drugom Dosijeu X od početka se, izgleda, nije pi$alo dobro. Iako su scenario napisali sam Carter (koji i režira) i Frank Spotnitz (scenarista brojnih epizoda X-serijala), ovaj pre izgleda kao bijedan pokušaj bourneizacije žanra. Insistira se na turbnom realizmu, odsustvu šminke, sumorni eksterijeri izgledaju kao mesta iz bajke dok ne uđemo unutra, a zaplet ima ogromnu potrebu da bude verovatan i da nas ljudski zapita. Što su sve od reda imbecilni porivi ako vam je osnovna premisa serijala- dva agenta, kao deo fantomskog FBI odeljenja, koji tragaju i, uglavnom, nalaze dokaze da gde god baciš kamen pogodićeš nešto natprirodno.

Pa, smo tako ljubazno zamoljeni da odmah na početku (po)verujemo da je misija koja ponovo udružuje Mouldera (sve harisonfordastiji David Duchovny) i doktorku Scully (neočekivano meka Gillian Anderson) samo o.b.i.č.n.a. potraga za nestalim FBI agentom. Čijoj eksfajlnosti, doduše, doprinosi vidoviti pop Joseph (neprejebivo nezainteresovani Billy Connolly). Dok doktorku Scully zatičemo u soc-realistički dekorisanoj katoličkoj bolnici u kojoj se ni manje ni više bori protiv bolesti koja je napala malog Christiana (gettit?), Fox nas dočekuje neobrijan i skriven u svoj kolibi u kojoj se pored ljuštenja semenki bavi jedino seckanjem novinskih naslova. Ali, to vam je iz Carterove fizure onaj “4Real” momenat u kreiranju izgleda prinudne penzije agenata razočaranih svojim poslom.

U nastavku filma, pop će agentima služiti kao dresirani pas u čije šesto čulo ne veruje samo namršteni agent Mosley (duhovito izabrani Pimp My Ride reper X-zibit). Zagubljenom agentu (onom s početka priče), u međuvremenu, dopisuje se i “zagubljena plivačica iz bazena” (u nedostatku dramski funkcionalnijeg opisa). Paraleno sa potragom za njima promiču banalne teološke nejednačine koje otvaraju (večito?) pitanje šta stoji ispred jednako, ako je iza njega- vera. Ono šta nas na kraju (do)čeka sramno je protumačiti i kao angažovanu kritiku akutelnih kriminalnih trendova i kao takvih- stvarnih dosijea X (vidi pod Insajder). One koji u zapletu/raspletu vide mekgafinovski potencijal čitavog filma treba odmah pretvoriti u sirovinu za transplantaciju.

Svu ovu sumornu stvarnost ne bi bilo teško podneti da sami glumci nisu bolno nezainteresovani, pa povremeno imate utisak da ih Carter po setu tera prutom kao nadute krave. Hemija između Mouldera i Scully, u čije postojanje neki veruju, ovde je dodatno dopingovana apsolutno-ničim-pripremljenom-scenom bračne postelje u kojoj M & S post-kopulacionu nesanicu gase razgovorima o neizlečivim pacijentima i sedativima za kučiće!!! Ono što je stvarno dirljivo jeste koliko Duchovny i Andersonova imaju profesionalnog saosećanja jedno za drugo obzirom na septičku jamu u kojoj su se našli.

Kada se na kraju fima, pravoniotkuda, pojavi (i) Skinner, njegove replike spram nestalog Mouldera (“Ma, javiće se on, čim dođe do telefona. Videćeš!”- kunem vam se!!!) objasniće i poslednjem čuvaru dosijea zašto danas pomenuti Abrams, a ne Carter, vlada i našim malim (Lost) i našim velikim (Cloverfield) ekranima.

Chris Carter- R.I.X.

*Sam J.J. izjavio je u intervjuu magazinu Rolling Stone da mu je X-Files- I Want To Believe film kome se najviše raduje i od koga najviše očekuje ove godine.