Džon Baken – 39 stepenica

Ova nevelika knjiga koju je 1915. godine objavio škotski pisac i političar Džon Baken kulturološki je važna iz nekoliko razloga.

Najpre, reč je o jednom od prvih dela žanra špijunskog trilera, tako da se već ovde mogu uočiti elementi koji su se normirali i postali datost ovog subliterarnog roda. S druge strane, knjiga se nastavlja na bogatu tradiciju žanrovske literature XIX veka. I naravno, ovo je delo po kojem je 1935. Hičkok snimio jedan od svojih, kako se to nekad govorilo, kultnih filmova.

Sam Baken bio je ljubitelj žanrovske literature iz XIX veka, koja se označava terminom dime novel. 39 stepenica nadovezuje se na ovu tradiciju, s tim što je Baken za svoju knjigu voleo da koristi odrednicu shocker.

U posveti na početku romana, koja predstavlja njegov svojevrsni kredo, on vrlo zanimljivo definiše ovaj žanr. Kada počnete da čitate knjigu vidite da se događaji zaista odvijaju u skladu s Bakenovom definicijom pojma shocker ili dime novel, ali vam isto tako postaje jasno da petparačka literatura nije bila jedini njegov izvor inspiracije.

Dosta toga, čini se, preuzeto je i iz tzv. visoke književnosti XIX i početka XX veka koja se bavila detektivima i njihovim enigmatičnim slučajevima, pre svega od Poa (priče o K. Ogistu Dipenu) i Čestertona (priče o ocu Braunu). Pod tim pre svega mislim na razne tehnike skrivanja i prerušavanja, koje Baken vrlo zanimljivo opisuje na sličan način kao i ova dvojica pisaca pre njega, a koje se, u svetlu nekih aktuelnih događaja, i danas mogu proveriti.

No, možda najzanimljivija stvar pri čitanju ove knjige jeste mogućnost njene uporedne analize sa filmom. Zaključak je da se gotovo potpuno razlikuju.

Početna situacija je ista: nakon ubistva u svom stanu, glavni junak beži u Škotsku, a proganjaju ga i policija i špijuni. Skoro sve ostalo je izmenjeno. Lika koji igra Madlen Kerol u knjizi uopšte nema. Nema škotskog farmera i njegove žene. Nema profesora kome nedostaje deo malog prsta. I nema „gospodina memorije“. Ipak, ono što, kako je sam Hičkok rekao Piteru Bogdanoviču, čini glavni kvalitet filma – niz iznenadnih obrta i brzi skokovi iz jedne situacije u drugu – postoji u knjizi. Bakenova definicija shockera poprilično je kompatibilna s Hičkokovim dramaturškim zahtevima.

Moja omiljena scena u filmu jeste ona u kojoj Robert Donat pred publikom drži onaj sumanuti govor, a da pri tom uopšte nema pojma o čemu priča. Odgovarajući prizor postoji i u knjizi, s tim što kod Hičkoka deluje znatno otkačenije, rafiniranije i umetnički zrelije, tako da se stiče utisak da mu je Bakenov roman poslužio samo kao podsticaj. Interesantno je da je ovu scenu Hičkok kasnije varirao u Severu severozapadu (Keri Grant na aukciji), koji predstavlja svojevrsnu američku verziju 39 stepenica. Hičkok ponavlja čitav niz elemenata iz 39 stepenica u ovom filmu koji sa zasniva na istom dramaturškom obrascu, za koji sada, posle čitanja Bakenovog romana, vidimo da je blizak poetici škotskog pisca.

Sve u svemu, dobili smo prevod jedne važne knjige, koja baca neophodno svetlo na neke zanimljive umetničke tendencije XX veka, a isto tako nas vodi unazad ukazujući nam na njihovo poreklo i struje na kojima su se formirale.